Тема месеца јануара: ЗЛАТНА ВЕЈАВИЦА ШТО ПО САМОЈ СЕБИ ВЕЈЕ
Несаница
Једнолик одбој сата, знан:
Та мучна повест ноћи, завет!
Тај језик што је сваком стран
И јасан сваком, као савест!
Без туге – да л је ко од нас
Сред свемирскога слушао мука
Та јецања времена, мукла,
Пророчко-опроштајни глас?
Чини нам се: осиротели свет
Сустиго усуд; куд и не би!
У борби с природом целом, опет
Препуштени смо самима себи.
И живот наш ту, пред очима
Ко привид на крају земље лебди,
И с нашим веком и друзима
У сумрачној даљини бледи…
И ново неко, младо племе
Под сунцем управо стасава!
А ми, пак, друзи, И наше време
Већ смо под сметом заборава!
Покаткад само, обред жални
Док врши у поноћни час –
Тај погребни глас метални
Оплакује, каткада, нас!
Фјодор Тјутчев (1803-1873)
Из књиге: Фјодор Иванович Тутчев, Песме, Време књиге (Стубови културе), Београд, 1994.
Избор и превод Злата Коцић
Фјодор Тјутчев (1803-1873) спада у највеће руске песнике. Његово место унутар руске поезије најчешће се одређује као мост између романтизма прве половине деветнаестог века и модерне руске поезије из првих деценија двадесетог века. Брјусов, Блок, Мандељштам, Пастернак и други велики песници лирско-рефлексивне струје руског симболизма своју основну инспирацију налазили су пре свега у Тјутчевљевој поезији. На његово духовно формирање пре свега је утицало детињство, које је провео у природи. Вишедеценијска дипломатска служба само је продубљивала ту љубав и изоштравала његов унутрашњи вид. Песничко искуство је додатно обогатио преводећи неке од највећих романтичарских европских песника, између осталих Гетеа, Шилера, Хајнеа, Игоа, Ламартина, Бајрона, као и Шекспира. Опхрван тугом због смрти деце и старијег брата последњим годинама живота, био је потпуно равнодушан према све већој популарности своје поезије. На чуђење лекара, свест га није напуштала до последњег тренутка.