Tema meseca januara: ZLATNA VEJAVICA ŠTO PO SAMOJ SEBI VEJE
Problesak
Čuješ li zvuk u tami gustoj:
Tiha je harfa vazdušna
Kad ponoć okrzne je usput
I prene žice iza sna.
Čas treptaj potresnih joj zvuka,
Čas naglo tajac razastrt,
Ko da se ropcem njina muka
Odaziva, pred samu smrt.
Na dašak najmanji zefira
Stresa se struna plašljiva…
Čini se – anđeoska lira
Na nebu tuži, prašnjava!
O, tad i duša naša s kruga
Zemnoga – leti besmrtnom!
I prošlost kao mrtvog druga
Grlili bismo bezmerno.
I kako nam je vera živa,
U srcu sunce pripeklo!
Ko da je, reka nevidljiva,
Žilama nebo proteklo!
Al nebo nije nama dato!
Gubimo brzo gore dah –
Zar božanski je oganj zato
Da ništavni ga diše prah?
I tek što, pridignuti bokom,
Taj divni prekinusmo san,
Da bojažljivo, mutno oko
Na tren horizont vidi sav –
Kad otežala glava stade –
A jedan zrak joj uze vid –
Stade – al ne u mir! – da pada,
Već u sne mučne, u snovid.
Fjodor Tjutčev (1803-1873)
Iz knjige: Fjodor Ivanovič Tutčev, Pesme, Vreme knjige (Stubovi kulture), Beograd, 1994.
Izbor i prevod Zlata Kocić
Fjodor Tjutčev (1803-1873) spada u najveće ruske pesnike. Njegovo mesto unutar ruske poezije najčešće se određuje kao most između romantizma prve polovine devetnaestog veka i moderne ruske poezije iz prvih decenija dvadesetog veka. Brjusov, Blok, Mandeljštam, Pasternak i drugi veliki pesnici lirsko-refleksivne struje ruskog simbolizma svoju osnovnu inspiraciju nalazili su pre svega u Tjutčevljevoj poeziji. Na njegovo duhovno formiranje pre svega je uticalo detinjstvo, koje je proveo u prirodi. Višedecenijska diplomatska služba samo je produbljivala tu ljubav i izoštravala njegov unutrašnji vid. Pesničko iskustvo je dodatno obogatio prevodeći neke od najvećih romantičarskih evropskih pesnika, između ostalih Getea, Šilera, Hajnea, Igoa, Lamartina, Bajrona, kao i Šekspira. Ophrvan tugom zbog smrti dece i starijeg brata poslednjim godinama života, bio je potpuno ravnodušan prema sve većoj popularnosti svoje poezije. Na čuđenje lekara, svest ga nije napuštala do poslednjeg trenutka.