MOSTOVI BRANIMIRA ŽIVOJINOVIĆA
SEBASTIJAN U SNU
Za Adolfa Losa
1.
Majka je nosila detence pod belom mesečinom,
u senci oraha, prastare zove, opijena
makovim sokom, drozdovom žalopojkom;
i polako
nadnosilo se nad nju sažaljivo bradato lice
tiho sred prozorske tmine; a staro pokućstvo
predaka
rastakalo se; ljubav i jesenje sanjarenje.
Ovako taman dan u godini, tužno detinjstvo,
kada je dečak tiho silazio k svežim vodama, srebrnim ribama:
tišina, lice;
kad se skamenjen pred besne vrance bacao,
i u sivu se javljala noć njegova zvezda nad njim;
ili kad je vođen ozeblom majčinom rukom
išao uveče jesenjim grobljem Svetog Petra,
kada je nežan leš tiho u tmini sobička ležao,
i onaj nad njim dizao hladne kapke.
On je pak bio sićušna ptica u golom granju,
otegnuto zvono u večeri novembra,
očeva tihost, dok se u snu spuštao
niz sumračne zavojite stepenice.
Georg Trakl (1887-1914)
Iz knjige Izabrane pesme, SKZ, Beograd, 1990.
O prevodilaštvu postoji niz veoma upečatljivih eseja. Jedan od poslednjih je na našem jeziku napisao Borislav Radović, čiji prevodi svakako idu u najbolje u srpskoj kulturi. Možda se za ovu priliku treba vratiti Geteu, koji je na jednom mestu kazao da od svih poslova kojima se čovek može baviti na svetu, prevodilaštvo je jedan od najčasnijih.