MOSTOVI BRANIMIRA ŽIVOJINOVIĆA
FAUST
Posveta
Priđoste opet, lelujna stvorenja,
kao pred davni mutni pogled moj.
Da vam sad čvrsta dam uobličenja?
Zar još sam srcem sklon zabludi toj?
Vi navirete svud iz isparenja
i magle – lepo! vaš nek vlada roj!
Kako mi dušu mladićki potresa
čarobni dašak oko vaših lesa!
Vi donosite slike vedrih dana
mnoge su drage seni usred vas;
javlja se, ko iz zamrlih predanja;
ljubavi i drugarstva prvi čas;
pominje zbrku životnih putanja
obnovljenoga bola žalan glas
i dobre duše koje, prevarene
od kobi zle, uminuše pre mene.
Buduće pesme oni čuti neće
kojima nekad svoje prve slah;
rasu se krug što ljubazno saleće,
utihnu onaj prvi odjek, ah!
Moj bol sad mnoštvo neznano presreće
od koga me je i kad pljeska strah,
a što sam negda pesmom razgaljivo
ko zna kud luta, ako je još živo.
Čežnja me, već zaboravljena, goni
tim duhovima, u mir, ozbiljnost, sklad,
kao da s harfe Eolove zvoni
pesma i šapće polujasan jad,
ježim se, suza za suzom se roni,
strogo se srce sve razneži sad;
što imam, to se u daljini skriva;
što nestade, za mene stvarnost biva.
Veliki spev velikog Getea u prevodu velikog Živojinovića. Jedno od najznačajnijih dela svetske književnosti koja je ovaj veliki prevodilac udostupio srpskoj kulturi.