Tema: PAROVI, TROUGLOVI
PLAVA GROBNICA
Stojte, galije carske! Sputajte moćne krme,
Gazite tihim hodom!
Opelo neko šapćem u podne puno srme
Istopljene nad vodom.
Tu gde na dnu školjke, kako reče pesnik,
San umoran hvata, leži brat do brata,
Leže zlatne senke, znakovi udesni
Jednog davnog, nikad dopevanog rata.
Zar ne osećate kako more mili
Ovde gde se Sizif sa Sizifom grli?
Dok u podnevnoj sumaglici čili
Trajket što bez žurbe prema kopnu hrli.
Tu gde besposleni turist snima barke,
Sa slamnim šeširom spuštenim na čelo,
Hram nazirem, stvaran ispod letnje varke
Mora što treperi dok šapćem opelo,
Šapćem ga u sebi, da ne budem smešan
U oku vodića što rutinski brblja
O Nausikaji, sasvim neumešan
U moje opelo i hud udes Srblja.
Stojte, galije carske! I vi gliseri bučni
Vozite s pola gasa.
Misao jednu gorku hoću da razobručim,
Makar u pola glasa.
Sahranjeni tu su nekadašnji venci
I prolazna radost celog jednog roda…
Samo da unuci u njihovoj senci
Krvare zbog istog, nedohvatnog ploda.
Zato tu se Sizif sa Tantalom grli
Ispod vode, meni svete, kojom pluta
Pena od trajekta koji kopnu hrli,
Narančina kora, mrlja od mazuta…
I proći će mnoga stoleća, ko pena,
Kako reče pesnik u samrtnom znoju,
U vrućici rujnoj; al velika smena,
Koju sanjao je, još gine u stroju.
Stojte, galije carske! Slabo vas nešto vidim
U omaglici dana.
Pred nevidljivim hramom otvara se i bridi
Nezaceljena rana.
Hoću da kroz zvuke škljocanja kamera,
Odlomke bezveznih razgovora letnjih,
Provučem taj šapat; moja je namera
Da pošaljem signal kroz statiku smetnji
I kažem: ipak mirno počivajte;
Nije ovo podne ono što nas spaja,
Nego jedna povest koja dugo traje,
A vas usijava do crnoga sjaja,
Pa podnevno ovo sunce crno biva
Unutrašnjem oku putnika pevača;
Dok mi pogled klizi po ploči zaliva
Sa još svežom brazdom promaklog tegljača.
Stojte, galije carske! Nek mrtvima se pošta
Makar nesvesno oda.
Ne smem da ištem više. A istorija košta:
Krvi ipak nije voda.
Krf 1985 – Beograd 1989.
Ivan V. Lalić (1931-1996)
Iz knjige Pismo, SKZ, Beograd, 1992.
Nakon ove Lalićeve pesme i Bojićeva je svakako doživela svoju drugu mladost. U moru trivijalne i ratnohuškačke patriotske poezije s kraja osamdesetih i početka devedsetih godina, Lalić je uspeo da pokaže nepatvoreno rodoljublje.