Тема: ПАРОВИ, ТРОУГЛОВИ
МЕЛАНХОЛИЈА
Година која оклева, кваран мартовски снег,
Неумерено обиље горива за рад вртова,
Хртови зиме што још се осврћу на узмаку,
Под мокрим крзном већ нестварни; то је празник
Празнине, опточен ромором што капље
Са кровова у зору. Тај звук ће да се згусне
У мрљу која влажи западни собни зид –
Тако празнина гусне у видљиву супротност,
Најаву расточења. Је ли то оно што мотри
Она жена крунисана и крилата, урезана
У помни неред, на бакарну плочу, у Нирнбергу
Далеке да ли хиљаду петсто четрнаесте?
На југу пролеће расплиће чворове мокрих ветрова,
Смрт има мокру сенку док пролази кроз зид.
Иван В. Лалић (1931-1996)
Из Дела, трећи том, ЗУНС, Београд, 1997.
Оригинално у књизи Писмо, СКЗ, Београд, 1992.
Лалићева песма реферира на чувену Дирерову гравиру. За разлику од бројних референци, које су често само успутне захвалнице у Лалићевим песмама, Дирер је овде суштински важан за разумевање песме.