Tema meseca januara: Zlatna vejavica što po samoj sebi veje
ZA NOVU GODINU
Naoružan četvoropregom sezona,
što sjaje kao spratovi kovčega,
uplivava godina uz šum komete,
što utiskuje tigrovske stope.
I stupamo na pozornicu svakodnevlja:
donji sprat namenjujemo snegu,
drugi zasejavamo, treći izdanke pušta,
a na poslednjem polodovi stižu.
Mi smo ga stvorili – pamti – čak ako je
i loše sklepan, nemamo razloga
za sumnju u njega, jer takva
njegova gradnja znak je – da se živi.
Već su naduti obrazi vetroduva,
nabrekle vene vetrovske mašine,
za nedelju je budilnik navijen
da se ledeno sunce smrvi.
No boli kad se vidi da je duša strma
okružena sve samim ekranima,
gde se događa nešto podmetnuto,
i ništa se ne vidi od njih.
Smrt podražava obrise života,
i govor je iz šale u zapete smešten,
i neobično je da se vide ove senke
od unutrašnjeg sunca iz nas samih.
A što, kad sam i ja – samo zrak iz
očnog dna, koje kolenom svojim
tako pritiska svetlost, da treba na vreme
gristi i u vučjoj čeljusti srce naći?
No evo zrnce posvetljuje na dlanu,
ono je kovčeg s oknima nagiba mnogih:
za svakog stvora postoji zvezda i mesto.
Vetar svežiji biva – treba buditi život.
IVAN ŽDANOV
(Preveo sa ruskog Miodrag Sibinović)
Iz Antologija ruske lirike (kraj X – početak XXI veka), knjiga III, Paideia, Beograd, 2007.
Ivan Fjodorovič Ždanov (16. I 1948, Ustulatinka u Altajskom kraju) – pesnik i esejista.
Studirao je na Filološkom, zatim na Fakultetu za novinarstvo Moskovskog državnog univerziteta, odakle je isključen iz ideoloških razloga. Završio je Barnaulski pedagoški institut 1976. godine. Objavljuje u periodici od 1978. Štampao knjige poezije u Parizu i Kopenhagenu. U Rusiji – od 1982, pet knjiga pesama.
Ubraja se u grupu ruskih pesnika „metametaforista“.
Dobitnik je književnih nagrada „Andrej Beli“, „A. Kručonih“ i Velike nagrade „Apolon Grigorjev“ (1997).
Najznačajnija izdanja: Portret, Moskva, 1982; Nerazmennoe nebo, Moskva, 1990; Mesto zemli, Moskva, 1991; Fotorobot zapretnogo mira. Sankt Peteresburg, 1997, 1998.