ТАЈНА ИВЕ АНДРИЋА
ШТА САЊАМ И ШТА МИ СЕ ДОГАЂА
2.
Танак месец над Лугарном. Жеља.
Путник сам. Горка прашина.
На једној клупи три Јевреја с великим амрелима,
На другој млада жена.
Ето како мене судбина искушава и заводи, ето!
Прилазим, поздрављам, седам.
Вади неке хартије, чита (претвара се да чита).
Познанство и жив разговор. Шетња.
„О, не, не! За тело не марим. Душу
тражим; сродност и разумевање.
Свет је подал и плитак, а самоћа
Судбина отмених душа.
Ја сан патила много. Увек незаслужено.
Нек оговарају! На имању живим.
Са шумом разговарам, са стаблима, господине;
Такав ми је карактер. Ах, необичне шетње!
А Ви које сте народности?“ – Јермен.
„Јермен! Ах, волим Арменију! Покољи! Страшно!
Ви мора да сте племић?“ – Још у XИВ столећу
Разорен је наш замак. „Ах, дивно,
Причајте, молим Вас лепо. Причајте, причајте!
… не, то не! Господине!! Како можете тако шта?!“ –
После. Изврнут месец тоне.
Шетам. Језа ноћи и непозната града.
Желим да живим миран, у послу, изнад шљивика.
Немирни снови субјекта сродни су са мотивима из прозе, у којој се пред мушким ликовима појављују разне жене, као нека врста искушења.