АВАНГАРДА: КОЛЕКЦИЈА ЗА СЕЗОНУ ЗИМА/ПРОЛЕЋЕ 2011. ФЕБРУАР: ЗАМОРЕНОЈ ОМЛАДИНИ
ИЗ КЊИГЕ „ЦРВЕНИ ЛИСТОВИ“
Сваки дан сретам везане људе уз пратњу бајонета; везане људе, сиромахе, прате, оружани људи, сиромаси. (Шта знате ви, богати и силни, како је то, кад се са тврдих дасака диже у рано јутро и блијед, гладан и неиспаван пролази између свијета и иде пред суд, гдје се по силничкој правди суди, у руке се упија ланац, а човјеку је студено и стидно и осјећа се остављен од Бога и људи!)
Сваки дан их сретам, одрпане, блиједе; појединце, са рукама отрага као подрезана крила или у групама, везани све два и два, као нераздруживи другови у несрећи, а све их, по средини, спаја један дуги ланац, као братство робовања и заједничког јада. Ја бих хтио да моје очи имају ту моћ, да у себи задрже све слике улица и тргова са гомилама оптерећених, изнемоглих и везаних људи и да те слике оставим као невјероватну баштину будућим нараштајима, да гледају окрутност и робовања нашег времена и да слободу воле и човјека поштују.
И кад год тако сретнем везана брата свога, пролијем двије сузе (о, не видљиве, него оне у души, које се тајно и искреније плачу) и спустим их у душу као на мали гроб, јер сваки пут кад видим везана човјека, ја сараним у себи један мален дијелак слободе, правде и достојанства човјекова. Заплачем се тако од очаја и стида, што сам мален и немоћан према том великом злу и срамот.
Али ја нисам сам. Ја вјерујем, да се тисуће душа заплаче на поглед те везане браће; и безбројни пролазници и несрећници, који морају да прате своје другове и сами суци, ја вјерујем да пролију двије сузе немоћна гњева као и ја. И у својој немоћи и безнадности ја вјерујем још једино у братство суза, у то горко море, које се пуни и шири и које ће напокон спојити растављене сухе обале и – прелити се, огромно и свесилно. А окупана морем нијемих, дуго купљених суза, постидит ће се тада сва земља и – дићи и ослободити. Изаћи ће на сунце потлачени и сиромаси и развезат ће се безбројне руке везанима, да грле, да раде и да се на молитву склапају.
Тада ће лакше бити и мојој души, јер ће знати, да није у сиротовању и понижењу залуд плакала.
Иво Андрић (1892-1975)
Из књиге Сабрана дела, књига 13, Београд, 1981.
Уместо што се понављају фразе о једином нашем нобеловцу, о српском класику итд, плодотворније би било да се Андрић мало више чита, а још важније је да се понуде нова тумачења његовог опуса. Ту би се пронашло свашта занимљиво, па тако и ова песма, ретка свакако у том опусу, али недвосмислено леве оријентације, и што је важније, актуелна и данас. Разлози због којих Андрић није завршио Црвене листове остаће непознати; и овако, међутим, он је овом песмом дао свој допринос апсолутно левом усмерењу најважнијој српској поезији након Првог рата.