БОЕМИ
ОДРИЧЕМ СЕ
ОДРИЧЕМ СЕ ТМИНЕ ШТО МЕ ПРЕКРИ
ОДРИЧЕМ СЕ НАУКЕ О ЛЕПОМЕ БОЛУ
СТИХОВА У КРВИ БОЛОВА У МЕСУ
ОДРИЧЕМ СЕ СВЕГА ШТО НАУЧИХ С МУКОМ
СВОЈИХ ПРВИХ РЕЧИ КАЗАНИХ У ПРАЗНО
И БОГАТСТВА БЕДЕ
КАД УЛАЗИМ У ТРАВУ ОДРИЧЕМ СЕ ТРАГА
КРОЗ ВЕЛИКУ ЗЕМЉУ ПРОЛАЗЕЋ
НЕ ПОЗНАЈЕМ ВИШЕ БОЛЕСТ ШТО МЕ СНАЂЕ
У ТЕШКОМЕ СНУ НА ПОЧЕТКУ СНАГЕ
ИСТРОШЕН ОДЛАЗИМ ЗАВРШЕН ЈЕ ПУТ
И СВЕ НА ЊЕМУ ИЗЛАЗИ КРОЗ ПОРЕ
ОДРИЧЕМ СЕ ДАХА И ИЗВОРА ХЛАДНОГ
ГДЕ СЕ НАПИХ ЉУБАВИ ШТО ПРОЂЕ
ПОЧИЊЕМ ОД ВЕТРА ВЕТАР ПРОШЛОСТ НОСИ
УЛАЗИМ У ЗИДИНЕ МОЈЕ НЕМОЋИ
ЈА ПОСЛЕДЊИ ГРОБАР СВОЈИХ ДАНА
СТИХ ИСПИСАН ПРЕ ПОСТАНКА СВЕТА
БОРАЦ ПРОТИВ СЕБЕ ИСТРАЈАН И ЈАК
МАДА САМ УВЕК ЗНАО ДА БРОЈИМ
ОТКУЦАЈЕ НЕПОСТОЈЕЋЕГ ЛУДИЛА
ОД РЕЧИ ДО РЕЧИ ПУТУЈЕМ
ПРАВАЦ ЈЕ ВЕЛИКИ ГРЕХ
ПРАВЦА СЕ ОДРИЧЕМ ОСТАЈЕМ САМ
ПОД ВЕЛИКУ СЕ УВЛАЧЕЋ СТЕНУ
ДА ЛЕЧИМ ВАЗДУХ ИЗА СЕБЕ
НАЈЛЕПШУ ИСТОРИЈУ ОД СВИХ
ИСТОРИЈУ МОЈЕ БОЛЕСТИ
У ПРАЗНОЈ КОЖИ ОСТАЈЕМ
СВОЈИМ НЕМИРОМ ДА ИЗМИРИМ СВЕТ
ПРУЖАМ ПРВИ СИГУРАН КОРАК
ОВА ЈЕ ЗЕМЉА ВЛАЖНА
ОВО ЈЕ ЈУТРО ЧИСТО
НЕДОВРШЕН ТРЕНУТАК СЕ ПОНАВЉА
ИЗ ЗАБОРАВЉЕНОГ КАМЕНА ПРОБИЈА ПЛАМЕН
ОСВЕТЉАВАЈУЋИ ПУТ
НЕВИДЉИВ ЈЕ ХОДОЧАСНИКОВ ЦИЉ
ЗАТО ОСТАЈЕМ ТУ У ПРИСУСТВУ БИЉА
ЈА ХОДОЧАСНИК ГРЕХОВА РАЗНИХ ПУН
ОДРИЧЕМ СЕ ТМИНЕ ШТО МЕ ПРЕКРИ
ПОЧИЊЕМ ОД ВЕТРА ВЕТАР ПРОШЛОСТ НОСИ
У ПРАЗНОЈ КОЖИ ОСТАЈЕМ
Јаков Гробаров (1938)
Из књиге Ходочасник, Просвета, Београд, 1968.
Последњи, али и први, највећи боем из старе гарде београдске тајне астрономије живео је немир света и у овој песми. Ако су његови кафански бисери познати уздуж и попреко бивше домовине, мало ко је спреман да погледа у очи истини да је у питању велики српски песник и писац. Отуда овај скромни поздрав оцу Канистеру.