БОЕМИ
УМОР
ЈА СТРАНАЦ
ЈА КАМЕН САМАЦ
ПРЕРУШЕН У ЧОВЕКА ПРОЛАЗИМ
УЛАЗИМ ЉУДИМА У ТРАГОВЕ
И СНОВЕ
И ПРЕТИМ СВИМА ЖИВОТОМ СВОЈИМ
ДА ЋЕ ГА НОСИТИ ДУГО
УМОРАН САМ
А ПУТ ЈЕ ДАЛЕК
ЈА НЕ ЗНАМ ВИШЕ КУДА ИДЕМ
НОЋ МИ ЈЕ БЕЛА
ЈУТРО ЦРНО
СУНЦЕ МЕ ХЛАДНО ПРОБАДА
ДАЛЕКО ИДУЋ
КО ЗАЛУТАО ПАСТИР
НИ ВОЋКЕ
НИ ЖЕНЕ ДА СЕ НАГЛЕДАМ
НОСИМ КОСТ СУНЦА У ЛЕЂИМА
ПРОПАДА СЈАЈ У ОЧИМА
УМОРАН САМ
И ПУТ МИ ПОД НОГАМА
Јаков Гробаров (1938)
Из књиге Ходочасник, Просвета, Београд, 1968.
Антологијска песма тиновске инспирације, велика прича о умору. Па сви пут под ноге!