Tema meseca januara: ZLATNA VEJAVICA ŠTO PO SAMOJ SEBI VEJE
Zimske pesme
Iznad polja najzad pada mrak
i bol snega sa nebom plovi.
Najzad poleteše gavrani,
krila lepeću kao ljudska srca.
U čestaru kraj puta gomila se tmina
da još malo pričeka.
Potom, potisnuvši u stranu belinu,
crna kaljuga lagano se sleže.
Opet škripe sanke. Tihi dolazak
ovde kočijaš slavi s kolima sena,
ućutao,
da ne bi ljutio
noć mladu deset hiljada godina.
Jan Skacel (prevela s češkog Biserka Rajčić)
Iz knjige Jan Skacel, Jesen s mrtvim jastrebom, KOV, Vršac, 1998.
Jan Skacel (1922-1989), češki pesnik i kritičar rođen u Moravskoj. Nakon studija živeo u Brnu, gde je od 1963. do 1968. uređivao časopis Host du domu (Gost u kući), jedan od najznačajnijih čeških časopisa posle rata. Od 1968. živeo od poezije za decu i prevođenja. Budući da njegova poezija nije bila društveno angažovana, slabo je objavljivan u samizdatu. Nakon Plišane revolucije dobija značajne evropske nagrade, pre svega zahvaljujući prevodima na engleski i nemački jezik. Pred kraj života smatran je za najvećeg češkog pesnika i bio je jedan od ozbiljnih kandidata za Nobelovu nagradu.
Objavio knjige pesama: Koliko prilika ima ruža (1957), Šta je ostalo od anđela (1960), Čas između psa i vuka (1962), Tuga (1965), Prutići (1968), Davno proso (1981), Nada s bukovim krilima (1983), Odlivci u izgubljenom vosku (1984), Ko u tmini vino pije (1988).