Тема: АПРИЛ ЈЕ НАЈСУРОВИЈИ МЕСЕЦ
ПЈЕСМА НАД ПЈЕСМАМА
Пођимо, Циганко моја, црна љубави моја;
потамњела је пут твоја и очи су твоје црне;
ноге су ти ишаране и масна је коса твоја;
сва си црна, сва си дивља, о црна љубави моја.
Љубим крик из очију твојих и љубим крик из грудију твојих;
у њему је љубав наша и у боли се љуби жена и бол рађа дјецу,
о гола љубави моја.
Велика си у слободи и већа је љубав наша,
наша је љубав тамна ко шума и крвава ко божанство;
жена је моја прва од жена: црна ко ноћ, тајанствена ко облак,
дивља ко цјелов мој и превратна ко стихови моји.
Наша ће љубав бити каос: мутна и измијешана и људи јој не нађоше доличне ријечи;
ми ћемо се цјеливати голи и топли и штипај ће бити крвава пјесма наша,
чупат ћу ти косе, а ти ћеш тискати очи своје у душу моју и бијес ће бити
проклета пјесма наша;
свијат ћемо се ко змија и плазити ко идеал – и трагика ће бити очајна пјесма наша;
затравит ће нас љубав наша – шибат ће нас страхотом и бол ће бити грозна пјесма наша;
шума ће бити храм наш и трава постеља наша – каос божанство наше,
а душе наша жртва.
Из каоса ће се извити дијете, наше дијете – о незаконска жено моја и
незаконска љубави моја;
и његово ће име бити: незаконско дијете;
и гацати ће свијетом гладно ко страст наша, проклето ко пјесма наша
и крваво ко љубав наша;
и ломит ће се клетва на њ и неће имати међу људима мјеста;
проклињат ће и оца и мајку и љубав њихову, а псовку ће дизати од људи до бога;
чемер ће и гроза дрхтати куда прође нога његова и неће имати мрве сухога круха;
хватат ће га и везати, и злочин ће бити храна његова.
Мртав је свијет, љубави моја, и црно је у досади његовој;
мртав је народ, љубави моја, и санљива је пјесма његова;
сулуда је шутња, љубави моја, а шутња је говор њихов;
гле, поспани су и зијев им је глазба дана;
њихова је душа празна ко смијех блудница, а смијех беживотан ко слово закона;
закони су њихови ко бог њихов – о нема срца божанство њихово;
једнолична је жртва њихова ко дим цигара и мирис њезин ко мирис стрвине;
нема звијезда на небишту њиховом и облаци су други;
њихово је сунце блиједо ко мртвачка свијећа и зидови су шума њихова;
пусто је, црно, љубави моја, и дани су им једнаки ко мисли;
нема немира у њиховоме оку и њихово је око ко око крмаче;
нема буне у кретњама њиховим и њихове су кретње ко кретње волова;
нема крви у тијелу њиховом и празна је душа њихова ко бог.
Тамо ћемо бацити дијете наше, о црна љубави моја;
онуда ће гацати ноге његове и бљескати псовка његова;
тамо ће дрхтати пламен душе његове: мисао преврата, кретња буне и дах срџбе;
он ће бити онај који ће будити заспале и ускрисивати мртве;
и окови ће бити вјереница његова.
Незаконско дијете наше, о незаконска мајко његова –
безимено ко злочин и осамљено ко глад!
И клицат ћемо гласом цјелова наших и пуноћом крви наше:
О безимени, наше си дијете!
И наш ће клик бити клик заноса и дрскости: огроман ко вјечност,
страствен ко штипаји и замаман ко жена у мраку шумскоме.
Пођимо, Циганко моја, црна љубави моја;
љубит ћемо се у каосу, а из каоса ће ницати дијете,
дијете крви наше, дијете душа наших, дијете живота нашега.
Пођимо, Циганко моја, гола љубави моја;
и родит ћемо дијете, безимено дијете;
и надјест ћемо му име, најљепше име од лијепих:
Преврат ће бити име његово, о незаконска љубави наша!
Јанко Полић Камов (1886-1910)
Из књиге Пјесме, новеле и лакрдије, Сабрана дјела, књ. 1, Отокар Кершовани, Ријека, 1984.
Камов је митска фигура хрватске модерне и предавангарде. Иако своју славу дугује и несрећном и трагичном животу, у неколицини песама из двеју збирки које је објавио, између осталих и у овој, може се препознати аутентичан аванградни гест побуне против свих вредности. У доба кад сценом доминирају мртве и далеке драге, вртови, ветрићи што пиркају, Камовљева Пјесма над пјесмама са Циганком, дивљом љубави масне косе, била је псовка упућена право у лице белле епоqуе.
Од Камова није сачувана ниједна фотографија. Умро је у Барселони, а сахрањен је у заједничкој гробници за сиротињу.