ХЕЛАДА
ЊЕГОВИХ ДВАДЕСЕТ ПЕТ ГОДИНА
Редовно одлази у таверну
гдје га је срео прошлога мјесеца.
Распитује се, ал’ ништа му не знају рећи.
Из њихових ријечи докучује: да он је
потпуно непознат овдје,
један од незнаних оних,
сумњивих младића који се врте около.
Па опет, ноћу, редовно у таверну иде,
сједи док се не умори сасвим.
Можда ће доћи. Можда ће се ноћас појавити.
Готово три недјеље чини исто.
Мисли су му болесне од жудње;
пољупци на његовим уснама;
пут у патњи од бескрајне жеље.
Додир онога тијела свуда је по њему.
Чезне да поново споји се с њим.
Наравно, настоји да се не препусти сасвим.
Али каткад, готово је равнодушан.
И мада зна чему се излаже,
он прихвата то: овакав живот, лако је могуће,
довешће га страшног скандала.
Константин Кавафи (1863-1933)
Превео Слободан Благојевић.
Из књиге Сабране пјесме, Свјетлост, Сарајево, 1988.
Нешто другачији Кавафи и нешто другачија Грчка. Насупрот песмама о славној прошлости, стоје ове о ништа мање славној садашњости, са темама које је овај песник међу првима, на овако експлицитан начин, увео у савремену поезију. Код нас тога скоро па да нема. Све у свему, још једном скрећем пажњу на Дарелов Александријски квартет, роман чији је Кавафи један од тајних заштитника.