HELADA
ODA GRČKOJ URNI
Ti večno nevina, nevesto spokoja!
Odojče tišine i sporih časova,
ti, pevaču šumski, što kroz usta tvoja
navire poj lepši od naših stihova:
kakva bajka cvetna oko tvojeg boka
ovi u dolini Arkadije zlatne
bogove i smrtne ljude u isti mah?
Ljudi i bogovi ko su? Nepodatne
device te ko su? Beg, bitka žestoka?
Kakve su to frule? Kakav zanos plah?
Pesme što čujemo drage su, al draže
još su nečuvene i stog nek zaječi,
frule, ne za uvo već što može blaže,
svirka duhu našem sa pesmom bez reči.
Pod stablima nećeš, o mladiću lepi,
stati s pesmom, kao što nikad i nisi,
niti stabla mogu ikada da mru:
smeli ljubavniče, blizu svrhe ti si,
a ne ljubiš dragu, no zato ne strepi,
volećeš večito večno mladu nju.
Srećne, srećne grane! Nikad lišće vedro
neće vam proleću reći zbogom žalno:
o sviraču srećni, nesmoren i štedro,
sviraćeš na fruli nove pesme stalno:
večna ljubav, večna, srce nek prevlasti,
uvek strasno i za uživanje orno!
Večno zadihana, večno mlada žud,
slobodna od iga svake ljudske strasti
kad nam srce klone gorko i umorno
a orosi čelo grozničava stud.
Ko su ti ljudi što u hram idu trajno?
Kojem žrtveniku, žrecu tajanstveni,
vodiš tu junicu što muče očajno,
svilenih bokova cvećem okićenih?
Gradić pokraj reke il na žalu što je
il na bregu s mirnim zamkom u samoći,
tog smernog jutra što napušten bi?
O gradiću, večno uličice tvoje
biće tihe… niko nikad neće doći
da nam kaže zašto pust ostade ti.
Grčko remek-delo! Sa jasnim držanjem
devica i ljudi koji mramor diče,
s ugaženom travom i sa šumskim granjem:
mučiš misli naše, ćutljivi obliče,
kao večnost. Hladna pastoralo, traješ, –
dok smrt pokolenja lišava života
kao svedok večni slušajuć tuđ vaj –
da čoveku kažeš prijateljski da je
lepota istina, istina lepota,
i to je na zemlji sve, čoveče, znaj.
Džon Kits (1795-1821)
Preveo sa engleskog Vladeta Košutić
Iz knjige Pesništvo evropskog romantizma, Prosveta, Beograd, 1982.
Nekolicina Kitsovih pesama smatra se vrhuncem engleskog romantizma. Među njima je i ova oda, kao dokaz da su Helada i njena slava prošle kroz epohe, mene ukusa i stilove, i da su, u stvari, sve vreme, tu.