MEDITERAN
OBALA U SANT’ ANTIOKU
U žuči ilovača,
u siktanju gmizavaca,
silna tama što se diže iz zemlje
stanovala je u tvom srcu.
Ti negda bolan u podneblju obala
okrutnu si hranio krv
jedne rase bez zakona.
Ovde gde zelen spava vazduh
ovih mora u gangreni,
proviruje beli morski skelet.
A ti osećaš kukavni pršljen ljudski
srodan onom što ga talas
razjeda i so.
Sve dok sećanja svoja budiš
u žuđenim odjecima,
zaboravljena je smrt:
blistava prilika na algama
znamen je bogova.
Salvatore Kvazimodo (1901-1968)
Iz knjige I odmah je veče, Oktoih, KZNS, Podgorica, Novi Sad, 1993.
Pevati Mediteran nemoguće je bez podrazumevanja antičke prošlosti njegove, ali i posmatranja i promišljanja sopstvenog mesta u tom plavom okruženju. Uprkos ratu koji je oko njega, Kvazimodo postavlja subjekat ove pesme u dalju istorijsku perspektivu, verovatno da bi pokušao da pronađe kakvu-takvu utehu.