AVANGARDA: KOLEKCIJA ZA SEZONU ZIMA/PROLEĆE 2011. FEBRUAR: ZAMORENOJ OMLADINI
PRED PORODIČNIM IKONOSTASOM
Taj fes tu na zidu,te oči,
Pola vučje, pola ovčje,
Ti brci, gordost porodice,
To ruho starinsko,
Kolenovićsko…
Stoji ikonostas: deda do pradede,
Baba do prababe, staric i starci.
Između ikona, kandila, bosiljka,
Porodično stablo od mrtvoga lišća.
Iz staroga rama deda oštro gleda.
I tiho je u sobi, i tiho i tiše,
Nego za života strogog pokojnika.
U krutoj fotelji crvić pesmu peva
Prašnjavu i trulu;
A sat jedva čujno valja večno vreme.
Sa ormana tvrdih još dunja miriše,
A farbano smilje, ukus dobre babe,
Kupljeno odavno u Vrnjačkoj Banji,
Truli u vaznama i prašno odiše.
Za dedu se kaže: srećno je živeo,
A srećno i umro…
Živeo je, kažu, na daćama svinjskim,
Tu se provodio, tu se veselio,
A umro je, tako, posle jedne daće.
Beše bogat –
Da li od svinjarstva ili politike,
Sad se ne zna više.
Bio je naravi blage pa posle paprene.
Ugledno je načelnikovao,
Časno batinao,
Ordenje je u Stradiji dobijao.
Žena mu je ljubila ruku,
I prala supružanske noge,
Metala jabuke u prozor da od njih miriše soba,
I bila okrugla u kuku, i ostala mu verna do groba.
U kući beše muško,
Kad vikne svu decu nabije u ćošak,
A kad je dobre volje deli marjaše nove,
I umesto meke šljivike, pije ljutu od loze,
Priča podvige, vladu hvali, i psuje pangaloze.
Voleo je paru i kad je kapala,
I kad je padala;
Voleo je, kažu, i kapom i šakom.
Paru je poštovao i kad je bakrena,
Paru je voleo i kad je niklena,
Ali iznad svega voleo je zlatnu.
Krupnim iz milošte tepao je često:
Dukatu je šapto, a r a m i j o m o j a,
Napoleon nazva, dobri p o p T i h o m i r,
Tursku liru prosto nazva p o m o d a r k a.
Sinovima svojim, pa čak unucima,
Poodrasloj grani svojega potomstva,
Držao je slovo:ne znaš šta je dinar?
To je sinko čovek, glasač,
Ili ako hoćeš i praseća glava.
A deset dinara, ako ti odraste postaće i krmak.
A tek stotinarka, al si meraklija,
– To ti je Srbija.
… I sad strogi deda iz gostinske sobe
Mrkim okom gleda mlada pokolenja,
Kao da im kaže, kao daih kori:
– Ej, unuče, sinko, naš svet beše bolji,
A vi mladi danas ne slušate stare,
I nemate mudrost da cenite pare.
Ljubiša Jocić (1910-1978)
Iz knjige Izabrane pesme, SKZ, Beograd, 1981.
Ljuba Čudo, jedan od slabo proučavanih avangardnih umetnika, dao je kratku istoriju Srbije u ovih nekoliko stihova, objavljenih u toku rata, o sopstvenom trošku.