АВАНГАРДА: КОЛЕКЦИЈА ЗА СЕЗОНУ ЗИМА/ПРОЛЕЋЕ 2011. ФЕБРУАР: ЗАМОРЕНОЈ ОМЛАДИНИ
ПРЕД ПОРОДИЧНИМ ИКОНОСТАСОМ
Тај фес ту на зиду,те очи,
Пола вучје, пола овчје,
Ти брци, гордост породице,
То рухо старинско,
Коленовићско…
Стоји иконостас: деда до прадеде,
Баба до прабабе, стариц и старци.
Између икона, кандила, босиљка,
Породично стабло од мртвога лишћа.
Из старога рама деда оштро гледа.
И тихо је у соби, и тихо и тише,
Него за живота строгог покојника.
У крутој фотељи црвић песму пева
Прашњаву и трулу;
А сат једва чујно ваља вечно време.
Са ормана тврдих још дуња мирише,
А фарбано смиље, укус добре бабе,
Купљено одавно у Врњачкој Бањи,
Трули у вазнама и прашно одише.
За деду се каже: срећно је живео,
А срећно и умро…
Живео је, кажу, на даћама свињским,
Ту се проводио, ту се веселио,
А умро је, тако, после једне даће.
Беше богат –
Да ли од свињарства или политике,
Сад се не зна више.
Био је нарави благе па после папрене.
Угледно је начелниковао,
Часно батинао,
Ордење је у Страдији добијао.
Жена му је љубила руку,
И прала супружанске ноге,
Метала јабуке у прозор да од њих мирише соба,
И била округла у куку, и остала му верна до гроба.
У кући беше мушко,
Кад викне сву децу набије у ћошак,
А кад је добре воље дели марјаше нове,
И уместо меке шљивике, пије љуту од лозе,
Прича подвиге, владу хвали, и псује пангалозе.
Волео је пару и кад је капала,
И кад је падала;
Волео је, кажу, и капом и шаком.
Пару је поштовао и кад је бакрена,
Пару је волео и кад је никлена,
Али изнад свега волео је златну.
Крупним из милоште тепао је често:
Дукату је шапто, а р а м и ј о м о ј а,
Наполеон назва, добри п о п Т и х о м и р,
Турску лиру просто назва п о м о д а р к а.
Синовима својим, па чак унуцима,
Поодраслој грани својега потомства,
Држао је слово:не знаш шта је динар?
То је синко човек, гласач,
Или ако хоћеш и прасећа глава.
А десет динара, ако ти одрасте постаће и крмак.
А тек стотинарка, ал си мераклија,
– То ти је Србија.
… И сад строги деда из гостинске собе
Мрким оком гледа млада поколења,
Као да им каже, као даих кори:
– Еј, унуче, синко, наш свет беше бољи,
А ви млади данас не слушате старе,
И немате мудрост да цените паре.
Љубиша Јоцић (1910-1978)
Из књиге Изабране песме, СКЗ, Београд, 1981.
Љуба Чудо, један од слабо проучаваних авангардних уметника, дао је кратку историју Србије у ових неколико стихова, објављених у току рата, о сопственом трошку.