AVANGARDA: KOLEKCIJA ZA SEZONU ZIMA/PROLEĆE 2011. FEBRUAR: ZAMORENOJ OMLADINI
BARBAROGENIJE
Moja nova pesma je besna munja matere sunca
Sav obruča zemlje je gorući ekvator
Hej otkuda vi zraci pobune marsove
Moji su osećaji otupeli za obične ljubavi ljudske
Ti čija se to mržnja ukočila pod mojim pogledom
Moja su pleća preuska za buntovne valove novih planeta
Mada ponosan ljubim jednu jedinu ženu
Avaj
Samo sam nov zemaljski čovek starog nevremena
Lako je vama laka marsovska telesa
Vi možete padati i lomiti krila koliko vam drago
Vi možete u slobodi da se uzdignete
Ja
Ja ne smem ni da pokleknem
A kamoli pasti na ovoj planeti
Još divljački sam vezan i ne mogu da se propnem
Ah divlje bi da riknem u planine balkanskoga kontinenta
Zverski uhvaćen u lisičine istoka i zapada
Jaoj
O vi marsove bedevije i suludi fantomi
I vi ždralovi raskrinkane evropske venere
Vi ne znate za grčeve ove tužne jednom pregažene zemlje
Vi ni ne slutite proklete turske meridijane
Vaša su braća uzalud lokala mladu balkansku krv
Neka – na mnogaja leta: vaša mržnja i moja ljubav
Naša je zastava danas nebo
Moja je otadžbina od vajkada zemlja
I još ćemo se vijugati na bogovskim vešalima
Aman
Ali nove bolove osvetiće barbarogenije.
Ljubomir Micić (1895-1971)
Iz knjige Antologija dadaističke poezije, Bratstvo-Jedinstvo, Novi Sad, 1985.
Zenit avangarde!