MOSTOVI BRANIMIRA ŽIVOJINOVIĆA
ČUDA LJUBAVI
Ljubav nećeš naučiti;
traži! samo ovo vredi!
Ko bi plam da užga viti
a da sam se ne ozledi,
mora čist od greha biti.
Dok on bdi, a snuju stvari,
ljubavna se zvezda zari,
zlatni sjaj se k njemu toči
i pred pjane stupa oči
noć mesečna puna čari.
Ali nek se ne prestravi
kada tmina zvezde skrije,
oblak nebo kad pridavi,
pa ni mesec kadar nije
niti zračkom da se javi.
No svetlošću ljubav prava
sopstvenom se ozarava;
hrabrošću se samo bori
s plašnjom što te boljkom mori
kojom dušu svu sputava.
Nek se ljubavi ne nada
ko u mutnu zbilju tone;
zlatni časi, puni sklada,
onoga se uvek klone
ko se brine, ko se jada.
Kog ta zemlja isisava,
vid mu senka zarobljava;
sve što pesnik ikad sniva
slepi jadnik taj naziva:
svet u kome bajka spava.
Kad se verom preinači,
srce zrake zlatnog sjaja
odmah oseti, uvlači,
obujima i usvaja
i najlepšom ognjem zrači.
Kad se raspali, ražari,
nebu žrtva se podari;
kad te ljubav k sebi svije,
nek s oltara plam se vije,
nek se starim sjajem zari!
Noć mesečna puna čari
kojom dušu svu sputava,
svet u kome bajka spava,
nek se starim sjajem zari!
Ludvig Tik (1773-1853)
Ovaj rondo Ludviga Tika z prvog talasa romantizma u Nemačkoj sačuvao je svoju ljupkost zahvaljujući Živojinovićevom prevodu.