AVANGARDA: KOLEKCIJA ZA SEZONU ZIMA/PROLEĆE 2011. JANUAR. SEBASTIJAN SE BUDI
VLADIMIR ILJIČ LENJIN
Ljudi-lađe.
I kad su na kopnu.
Živiš tako
svoje
dok
se mnoge prljave
šloljkice ne popnu
I obelepe ti bok.
A zatim,
posle
bura naglih,
sediš pod suncem, bez uza,
i čistiš
zelenu bradu
algi,
malinovu sluz
meduza.
Ja se
pred Lenjinom
čistim,
da u revoluciju
zaplovim snova.
Taj lažni ton
plaši me
i tišti,
kao što pred dvojkom
plaši se osnovac.
Ja se bojim,
ako se ovenča,
neće li se
zakloniti celo
pametno,
pravo,
čovečno,
Lenjinovo
ogromno čelo.
Ja se plašim –
povorke i mauzoleji,
ustanovljeni
jednom davno,
neće li zaliti
otužnim jelejem
Lenjinovu
Jednostavnost.
Pa strepim za njega
no za vid svoj
više
da sjajem konfeta
ne bude izrugan.
Izglasava srce –
ja moram da pišem
po mandatu duga.
Cela Moskva.
Zemlja
drhturi od graje.
Kraj vatara
smrznuti od noćas.
Ko je on?
Odakle?
I šta je?
Zašto
mu čine
toliku počast?
Reč za rečju
iz sećanja čupam,
nijedna ne može
da pronađe mesto.
Fabrika reči
oskudna
i glupa.
A reči prave,
Gde ste?
Sedam dana,
dvanaest sati –
naše vreme
sačinjava.
Prođe
i više se ne vrati.
Smrt se
ne izvinjava.
Ako se račun
pohaba,
uska
kalendarska je mera,
mi kažemo –
„epoha“,
mi govorimo –
„era“.
Spavamo noću.
Danju – tamo i amo.
Pa mlatim
kako hoću
sopstvenu
praznu slamu.
A kad
za sve umesi
hlebove
najpotrebnije,
mi kažemo
„Mesija“,
mi kažemo –
„genije“.
Ne naročito
uobraženi,
ne namećemo se
silom –
dopadamo se
svojoj ženi,
to nam je dosta
i milo.
A kad na naš
ne liči mu kroj,
ni po misli
ni po koži,
zajedamo –
„plemeniti soj“,
divimo se – „dar božji“.
Tako kažu.
Ni glupo
ni pametno ne zvuči.
Reči lebde malo,
pa se raziđu ko dim.
Ništa
iz takve ljuske
nećeš izvući.
Ništa da osetiš
u rečima tim.
Kako Lenjin
takvim aršinom
da se meri!
Majakovski
Preveo sa ruskog Bora Ćosić
Iza svakog ugla vreba Vladimir Iljič, moja gospodo!
p.s. Iz tehničkih razloga nisam mogao da pesmu dam grafički originalno, kao koračnicu, ali se marš i ovako čuje.