АВАНГАРДА: КОЛЕКЦИЈА ЗА СЕЗОНУ ЗИМА/ПРОЛЕЋЕ 2011. ЈАНУАР. СЕБАСТИЈАН СЕ БУДИ
ВЛАДИМИР ИЉИЧ ЛЕЊИН
Људи-лађе.
И кад су на копну.
Живиш тако
своје
док
се многе прљаве
шлољкице не попну
И обелепе ти бок.
А затим,
после
бура наглих,
седиш под сунцем, без уза,
и чистиш
зелену браду
алги,
малинову слуз
медуза.
Ја се
пред Лењином
чистим,
да у револуцију
запловим снова.
Тај лажни тон
плаши ме
и тишти,
као што пред двојком
плаши се основац.
Ја се бојим,
ако се овенча,
неће ли се
заклонити цело
паметно,
право,
човечно,
Лењиново
огромно чело.
Ја се плашим –
поворке и маузолеји,
установљени
једном давно,
неће ли залити
отужним јелејем
Лењинову
Једноставност.
Па стрепим за њега
но за вид свој
више
да сјајем конфета
не буде изруган.
Изгласава срце –
ја морам да пишем
по мандату дуга.
Цела Москва.
Земља
дрхтури од граје.
Крај ватара
смрзнути од ноћас.
Ко је он?
Одакле?
И шта је?
Зашто
му чине
толику почаст?
Реч за речју
из сећања чупам,
ниједна не може
да пронађе место.
Фабрика речи
оскудна
и глупа.
А речи праве,
Где сте?
Седам дана,
дванаест сати –
наше време
сачињава.
Прође
и више се не врати.
Смрт се
не извињава.
Ако се рачун
похаба,
уска
календарска је мера,
ми кажемо –
„епоха“,
ми говоримо –
„ера“.
Спавамо ноћу.
Дању – тамо и амо.
Па млатим
како хоћу
сопствену
празну сламу.
А кад
за све умеси
хлебове
најпотребније,
ми кажемо
„Месија“,
ми кажемо –
„геније“.
Не нарочито
уображени,
не намећемо се
силом –
допадамо се
својој жени,
то нам је доста
и мило.
А кад на наш
не личи му крој,
ни по мисли
ни по кожи,
заједамо –
„племенити сој“,
дивимо се – „дар божји“.
Тако кажу.
Ни глупо
ни паметно не звучи.
Речи лебде мало,
па се разиђу ко дим.
Ништа
из такве љуске
нећеш извући.
Ништа да осетиш
у речима тим.
Како Лењин
таквим аршином
да се мери!
Мајаковски
Превео са руског Бора Ћосић
Иза сваког угла вреба Владимир Иљич, моја господо!
п.с. Из техничких разлога нисам могао да песму дам графички оригинално, као корачницу, али се марш и овако чује.