АВАНГАРДА: КОЛЕКЦИЈА ЗА СЕЗОНУ ЗИМА/ПРОЛЕЋЕ 2011. ЈАНУАР. СЕБАСТИЈАН СЕ БУДИ
СТАРИ СВЕТ ЛОМИ
Под ртом прошлости, океаном без обала
Ја посматрам љубав коју односе ветрови,
стада у бекству у ноћи мог живота нестају.
Моје очи су светиљке времена
Земаља успомена, мојих срећних острва!
Племићска уживања, величанствени одмори!
хитри коњи мојих младићских година
не замараху ми срце шумом својих копита.
Плео сам, плео од ветра и речи дуги шал
са сивим колиром подржаван греховима.
Са мога последњег прага скривао је Акропљ
И савијао ка земљи свој шлем са перјаницом.
Да ли си гладан земље? о краљевству да ли сањаш?
Да ли би променио кожу, родни крај и боју?
Две виле су се нагле да би узеле мој шлем
од гвожђа и њиховим пољупцем раздерали моје срце.
Тужан и тихи ветар непознат под звездама
који није дошао са главних страна света,
раширио је преко залива дан пун зле коби:
стари свет је сломљен, припремајмо бродове.
Макс Жакоб (1876-1944)
Са француског превео Никола Трајковић
Из књиге Вионела, Багдала, Крушевац, 1971.
Жакоб је живео са Пикасом, био близак са Аполинером, уопште незаобилазна фигура првог таласа авангарде, мада не тако упечатљив и запажен као песник, све до своје смрти. Ипак, ова песма, иако полази од субјективног, говори о прелому који се дешава у то време.