Тема: СВАКИ ЈЕ МЕСЕЦ ФЕБРУАР
МАЧЈА ШАПА
Гледам тог мачка-луталицу док једе.
Шапом у пластичној посуди привлачи храну,
комадиће исечене саламе и жутога сира.
У том мачку видим оно што се зове
господин Живот, његову бујност и обиље.
То је паметна животиња од које се може
пуно научити о томе како и шта радити,
како ићи путем од рођења до смрти.
Гледам мачка, можда од њега учим.
Или, док спава, њега у свом крилу држим.
Дивим се том мајушном, нејаком бићу
које ме гледа својим зеленим очима.
Па из свог укоченог и успореног света
гледам где се мачак чудесно обнавља,
слабашан пркоси смрти и сваком уништењу,
пркоси то ни не знајући, комаде хране
узимајући и ситним зубима је ситнећи.
И тако оно баш мало чини велике ствари.
Па исто постају онај мањи и онај већи,
зрнца прашине и планинске громаде,
нарастање океана и људски дамари.
Милан Ђорђевић (1954)
Љубазношћу аутора, у прилици смо да премијерно представимо песме из циклуса Мачје песме.
Милан Ђорђевић (1954) један је од најприсутнијих стваралаца на српској књижевној сцени већ четврт века. Песник, есејиста, приповедач и преводилац, до сад је објавио књиге песама: Са обе стране коже (1979), Мува и друге песме (1986), Мумија (1990), Ћилибар и врт (1995), Пустиња (1995), Чисте боје (2002), Црна поморанџа (2004), Ватра у башти, изабране песме (2007), Радост (2008), књиге есеја Цвеће и џунгла (2000), књиге прича Глиб и ведрина (1997) под псеудонимом Милан Новков, Слепа улица (2002), Мајмун (2006) и роман Рушевина (2009).
Добитник је више значајних песничких награда и превођен је на више европских језика. Преводи са словеначког и енглеског језика.