Тема: АПРИЛ ЈЕ НАЈСУРОВИЈИ МЕСЕЦ
***
И град је мртав. И дом је пуст.
Мистично ћутање у улицама.
Мир.
О, ко се не би вечно жалио,
У чијем срцу не би рониле
Сузе горчине и сете,
Седећи тако налакћен на прозору
И гледајући изнад кровова
Тишину.
Ходити самац преко старих мостова,
Осећати вијорење расуте косе
У тамној вечери,
Гледати блескове светиљки на води,
А у свом срцу ништа не имати
Што би заблескало или занело.
Бити мргодан увек и жалостан,
А волети весео и леп живот.
Бити млад, страствен, леп као зора,
А залуд желети љубав које нема.
А залуд пружати вруће влажне усне.
Нико не воли.
Очи младића тако се муте
Те очи што су ко ватре гашене
И у гломазне, мрачне вечери,
Кад слова беже са белих листова,
Када светиљке догоревају –
У соби мртва тишина.
Залуд се отварају прозори с модрим,
Са чудновато модрим окнима,
Залуд се пружају вруће руке,
Нигде никога.
Мртав је град.
Нема ни звезда, ни неба, нити
Кораци весели пролазника
Да зазвоне каменим тротоаром.
И жалбе њишу кроз срце,
И велики сан умора склапа очи.
Милош Видаковић (1891-1915)
Из књиге Сабрана дела, Свјетлост, Сарајево, 1971.
Такође, под називом Самоћа у хрестоматији Књижевност Младе Босне књ.2, Свјетлост, Сарајево, 1965.
Као и већина припадника Младе Босне, и Милош Видаковић се више наговестио као песник, него што је иза себе оставио дело вредно пажње. Видаковић је био пријатељ Иве Андрића, којем је посветио једну песму 1911. (без наслова, са уводним стихом „Гле, Иво“), само пар недеља након што је Андрић објавио своју прву песму. Видаковић је умро у току рата у Велесу, услед болести плућа. Залагањем његовог оца, 1918. у Сарајеву изашла је збирка Царски сонети, коју је песник за живота био припремио за штампу.
Предраг Палавестра је сакупио целокупну његову поезију и критику и објавио је 1971. године у важној едицији Културно насљеђе.