HELADA
MI SMO K’O LIŠĆE…
Mi smo k’o lišće što u mngocvetno proleće
pupi i buja pod zracima sunca brzo,
slični behar cveću tek zakratko mladost našu
uživamo, ne poznav od bogova ni dobro
ni zlo nam dato: Kere crne sa strane stoje,
jedna nam primiče među starosti klete,
druga pak smrti: ah, kratko nam traje mladosti
plod, tek koliko sunce da oblije zemlju.
A kada proleću našem konac dođe i prođe
bolje je smesta mreti neg’ živeti tako,
jer tma je patnji u duši našoj: jednom kuća
zatire se, njega siromaštva tišti jad,
dece nema drugi, čeznuć’ najviše za njima
sa lica zemlje odlazi u Had, bolest
dušegubnu treći ima: ne, nijedan od ljudi
nije kome Zevs ne naudi silno.
Mimnermo (druga polovina 7. Veka p.n.e. )
Prevela sa starogrčkog Milena Jovanović
Iz knjige Gde izvire beskraj sve je celina, Istočnik, Beograd, 2003.
Kratko traje mladosti plod, samo je Helada večna.