ХЕЛАДА
МИ СМО К’О ЛИШЋЕ…
Ми смо к’о лишће што у мнгоцветно пролеће
пупи и буја под зрацима сунца брзо,
слични бехар цвећу тек закратко младост нашу
уживамо, не познав од богова ни добро
ни зло нам дато: Кере црне са стране стоје,
једна нам примиче међу старости клете,
друга пак смрти: ах, кратко нам траје младости
плод, тек колико сунце да облије земљу.
А када пролећу нашем конац дође и прође
боље је сместа мрети нег’ живети тако,
јер тма је патњи у души нашој: једном кућа
затире се, њега сиромаштва тишти јад,
деце нема други, чезнућ’ највише за њима
са лица земље одлази у Хад, болест
душегубну трећи има: не, ниједан од људи
није коме Зевс не науди силно.
Мимнермо (друга половина 7. Века п.н.е. )
Превела са старогрчког Милена Јовановић
Из књиге Где извире бескрај све је целина, Источник, Београд, 2003.
Кратко траје младости плод, само је Хелада вечна.