RITMOVI – POEZIJA MIODRAGA STANISAVLJEVIĆA
ZAKRIVLJENI PROSTOR
1.
kad svetlost ugljenisanih verovatnoća bljesne
bljesne neka pokaže put do polja
do polja, do izvora, do kruga otvorenog
otvorenog, mahovinastog, spremnog da primi
da primi, da oprost da, da izvida
begunca, otpadnika, sina raspuća koji
koji se ne seća, koji je umoran, koji podastire postelju
u imaginarnim linijama kretanja nekog vira
odbeglog od prljave, hladne vode.
2.
jedino kome se još obraća, s kime se još spori
to su delovi sopstvenog tela
listovi, ne grčite se!
vratu, taj zaokret je suvišan!
rame, ne zamišljaj pritisak kandži pri uzletu!
tetive, ne upredajte se!
stopalo, ne sećaj se peska!
koleno, Kelti su smrskavali čašice izdajnika!
prsti, ne pretvarajte se u zglobove trske!
rame!
stopalo!
listovi!
Iz knjige Pesme, Sabrana dela I, Respublika, Informatika, Beograd, 2006.
Prvi put u knjizi Novi ritmovi, I, II, Književna fabrika MJV i deca, Beograd, 1984.
Prva dva dela duže pesme iz naredne Stanisavljevićeve knjige, koja predstavlja radikalniju fazu jezičkih istraživanja. Slike koje se nižu u složenim zvučnim i smisaonim asocijativnim nizovima ne nude nekakvo rešenje života i sveta, nego su poziv na istraživanje sebe i sopstvenih egzistencijalnih dometa. Ili tako nekako.