РИТМОВИ – ПОЕЗИЈА МИОДРАГА СТАНИСАВЉЕВИЋА
***
О велика водо, велика госпођо,
оставивши непокривене куће,
надвладавши умор, одолевши издајама,
свечано избегавши да не допаднем тамнице,
теби дођох!
Некад су другим крајевима
бљескали моји тренуци – песак разнобојни,
и тајне ми у сну лице додиривале.
Оставих све.
Кроз шуме и године непроходне
теби дођох!
Како си сазнала о велика водо, велика госпођо,
да ме проведеш кроз шуме,
да ми пошаљеш твог трсја шум,
да ми кроз сан пошаљеш свој сјај?
Како си знала да нећу залутати,
да нећу сустати на путу,
да нећу издати, да нећу скапати,
да нећу тамнице допасти,
да нећу саградити кућу
с прозорима окренутим југу?
Сви су се некуд разишли, сви су некуда стигли,
ја, велика водо, велика госпођо,
теби дођох.
Идући, лицем осећах, додиривах, твоје далеко преливање.
Не знадох,
да л’ ми то сан неки насмешени на образе слеће,
ил’ лицем додирује само сјај
неког широког немилосрдног мача?
Ни сада не знам.
Знам да повратка нема.
Песак је вратио боје
а тајне – птице зелених колена – одлетеле су.
И ево мене пред твојим лицем
о велика водо, велика госпођо.
Из књиге Песме, Сабрана дела И, Республика, Информатика, Београд, 2006.
Први пут у књизи Књига сенки, Слово љубве, Београд, 1973.
Једна од великих, антологијских Станисављевићевих песама, које, зачудо, нема ни у једној антологији.