РИТМОВИ – ПОЕЗИЈА МИОДРАГА СТАНИСАВЉЕВИЋА
ПОЉЕ
Таласало се
Велико поље жита
Час према југу
Час према северу.
Нека девојка долазила је
Невидљивом стазом кроз жито.
Како јој влати допираху до паса
Чинило се да је цело поље –
Њена хаљина лепршава.
Куда је ишла!
У једнм трену
Изгледало је да ће је таласи донети до мене.
Ал’ стаза скривена, у житу утабана,
Сигурно је односила даље.
Остао сам поново сам.
Час према пустом путељку
Час доле ка реци
Непрестано бежали
Меки зелени таласи.
1968.
Из књиге Песме, Сабрана дела И, Республика, Информатика, Београд, 2006.
Први пут у књизи Песме с путовања и друге 1965-1969, Независна издања Слободана Машића, Београд, 1969.
Овај проширени хаику слика тренутак који искаче из свеопште помирености песника и света. Пантеизам карактеристичан за песме из раног периода у комбинацији са готово мистичним доживљајем девојке.