NJEGOŠEVOM ULICOM – POEZIJA NOVOG TALASA
SAN RATA
Letimo nad morem. Srebrnasta krila našeg aviona su mirna. Kao da klize kroz vakuum. Sa najveće visine koju smo ikada dostigli, gledamo dole. U dugom konvoju, neviđeni brodovi nose kontinente iz područja rata u mirne, bezbedne vode.
Nastavljamo let. U dubini promiču sante, sive i ogromne kao kontinenti. Najzad, posle nekoliko meseci leta, spuštamo se na pol. Uzimamo iz kabine sve što je potrebno. Hranu i instrumente. Topla odela i tamne naočare protiv snežnog slepila. Mažemo lica i ruke mašću protiv smrzavanja.
Čujemo šumove povremeno. Dolaze odozdo. Mi smo vod za spasavanje. Pešačimo danima po mutnom ledu okeana. Imamo posebne aparate kojima otkrivamo prisustvo predmeta ispod leda. Onda bušimo rupe i vadimo predmete. Često nalazimo vojnike. Kratko ošišani, beli, modrih usana i staklenih očiju udaraju odozdo o koru.
Rat besni punom snagom. Ne znamo kakav je to rat. Nikada nismo videli neku bitku, čak ni oružje. Kod vojnika ne nalazimo nikakvo oružje.
Led je nekada crn. Nekada je beo. Mutno crn i mutno beo. Kada je crn, podignemo glave prema nebu i tražimo oblake. Ali nebo je uvek isto. Belo. Ranije smo mislili da je led crn jer na njemu stoji senka oblaka. Sada, uviđamo svoju grešku. Ali opet ne znamo zašto je led crn ponekad.
Onda smo se dosetili da je voda ispod leda nekada crna a nekad bela. Izbušili smo led kada je bio crn. Izbušili smo led kada je bio beo. Voda je uvek ista. Bela. Opet ne znamo zašto je led crn ponekad.
Najzad smo se dosetili. Možda je sam led, nezavisno od neba i mora nekada crn a nekad beo. Odlomili smo komad leda kada je bio crn. Odlomili smo komad leda kada je bio beo. Kada ga odvojimo od površine, led je uvek isti. Beo. Ne znamo zašto je led crn ponekad.
Kroz rupe koje otvaramo u ledu, vidimo tamnu, mutnu senku velikog ribljeg jata. Milioni riba i foka danima prolaze ispod leda. Glatkih vretenastih tela, slepo prate torpedo koji okovan ledom i rđom luta morima oko pola, zanošen najhladnijim strujama.
Posle nekoliko sati hoda, stižemo do vojnog logora. Sivo platno šatora nadima vetar. Unutra su vreće za spavanje, konzerve, primuse, limene porcije i čuture, užad sa karabinerima, krplje i dereze. Nigde ni jednog vojnika.
U jednom šatoru je radio-stanica. Uključujemo je. Radi. Osluškujemo. Čuju se samo nerazgovetni šumovi, krčanje i pucketanje.
Primećujemo da šumovi imaju ritam. Prepoznajemo isprekidano disanje i sipljiv kašalj posada velikih podmornica zarobljenih ispod kilometrima debelog leda. Složno hrkanje brojnih posada havarisanih brodova, koje udišu ledenu vodu u snu. Izmešane i izmenjene daljinom, čujemo ih kao monoton šum stanice koja ne uspeva da uhvati nikakav signal iz pustih prostora pola.
U sredini logora, od šatorskih krila razapetih preko metalne konstrukcije, napravljen je hangar. Unutra je kamion. Raspoređujemo se na klupama, ispod cirade. Sklupčani, duvamo u promrzle prste. Uspavljuje nas truckanje. Lepet cerade. Brujanje motora. Tonemo u san.
Budimo se u vozu. Ne čujemo zvuk mašina. Samo kloparanje točkova po zaleđenim šinama. Idemo iz vagona u vagon, prema lokomotivi. Svi vagoni su prazni. Ulazimo u lokomotivu. Ni u njoj nema nikoga.
Nalazimo se u vozu koji je bezbroj puta krstario preko zaleđenih kontinenata i koji se sada kreće nošen inercijom, u odavno napuštenoj kompoziciji koja se po navici kreće između udaljenih prestonica.
Kroz mećavu, ulazimo u prestonicu. Ona više ne postoji. Sneg koji je godinama padao po bulevarima i trgovima sada tačno naleže tamo gde više nema krovova i fasada. I tako vejavica obrazuje čitavu prestonicu.
Nemanja Mitrović (1960)
Iz knjige San rata, Književna omladina Srbije, Beograd, 1980.
Kultni pisac Beogradske manufakture snova, onaj koga su članovi Ekaterine velike navodili kao svog omiljenog pisca, imao je u jeku novotalasnih gibanja nešto drugačije slutnje.