ЊЕГОШЕВОМ УЛИЦОМ – ПОЕЗИЈА НОВОГ ТАЛАСА
САН РАТА
Летимо над морем. Сребрнаста крила нашег авиона су мирна. Као да клизе кроз вакуум. Са највеће висине коју смо икада достигли, гледамо доле. У дугом конвоју, невиђени бродови носе континенте из подручја рата у мирне, безбедне воде.
Настављамо лет. У дубини промичу санте, сиве и огромне као континенти. Најзад, после неколико месеци лета, спуштамо се на пол. Узимамо из кабине све што је потребно. Храну и инструменте. Топла одела и тамне наочаре против снежног слепила. Мажемо лица и руке машћу против смрзавања.
Чујемо шумове повремено. Долазе одоздо. Ми смо вод за спасавање. Пешачимо данима по мутном леду океана. Имамо посебне апарате којима откривамо присуство предмета испод леда. Онда бушимо рупе и вадимо предмете. Често налазимо војнике. Кратко ошишани, бели, модрих усана и стаклених очију ударају одоздо о кору.
Рат бесни пуном снагом. Не знамо какав је то рат. Никада нисмо видели неку битку, чак ни оружје. Код војника не налазимо никакво оружје.
Лед је некада црн. Некада је бео. Мутно црн и мутно бео. Када је црн, подигнемо главе према небу и тражимо облаке. Али небо је увек исто. Бело. Раније смо мислили да је лед црн јер на њему стоји сенка облака. Сада, увиђамо своју грешку. Али опет не знамо зашто је лед црн понекад.
Онда смо се досетили да је вода испод леда некада црна а некад бела. Избушили смо лед када је био црн. Избушили смо лед када је био бео. Вода је увек иста. Бела. Опет не знамо зашто је лед црн понекад.
Најзад смо се досетили. Можда је сам лед, независно од неба и мора некада црн а некад бео. Одломили смо комад леда када је био црн. Одломили смо комад леда када је био бео. Када га одвојимо од површине, лед је увек исти. Бео. Не знамо зашто је лед црн понекад.
Кроз рупе које отварамо у леду, видимо тамну, мутну сенку великог рибљег јата. Милиони риба и фока данима пролазе испод леда. Глатких вретенастих тела, слепо прате торпедо који окован ледом и рђом лута морима око пола, заношен најхладнијим струјама.
После неколико сати хода, стижемо до војног логора. Сиво платно шатора надима ветар. Унутра су вреће за спавање, конзерве, примусе, лимене порције и чутуре, ужад са карабинерима, крпље и дерезе. Нигде ни једног војника.
У једном шатору је радио-станица. Укључујемо је. Ради. Ослушкујемо. Чују се само неразговетни шумови, крчање и пуцкетање.
Примећујемо да шумови имају ритам. Препознајемо испрекидано дисање и сипљив кашаљ посада великих подморница заробљених испод километрима дебелог леда. Сложно хркање бројних посада хаварисаних бродова, које удишу ледену воду у сну. Измешане и измењене даљином, чујемо их као монотон шум станице која не успева да ухвати никакав сигнал из пустих простора пола.
У средини логора, од шаторских крила разапетих преко металне конструкције, направљен је хангар. Унутра је камион. Распоређујемо се на клупама, испод цираде. Склупчани, дувамо у промрзле прсте. Успављује нас труцкање. Лепет цераде. Брујање мотора. Тонемо у сан.
Будимо се у возу. Не чујемо звук машина. Само клопарање точкова по залеђеним шинама. Идемо из вагона у вагон, према локомотиви. Сви вагони су празни. Улазимо у локомотиву. Ни у њој нема никога.
Налазимо се у возу који је безброј пута крстарио преко залеђених континената и који се сада креће ношен инерцијом, у одавно напуштеној композицији која се по навици креће између удаљених престоница.
Кроз мећаву, улазимо у престоницу. Она више не постоји. Снег који је годинама падао по булеварима и трговима сада тачно належе тамо где више нема кровова и фасада. И тако вејавица образује читаву престоницу.
Немања Митровић (1960)
Из књиге Сан рата, Књижевна омладина Србије, Београд, 1980.
Култни писац Београдске мануфактуре снова, онај кога су чланови Екатерине велике наводили као свог омиљеног писца, имао је у јеку новоталасних гибања нешто другачије слутње.