ЊЕГОШЕВОМ УЛИЦОМ – ПОЕЗИЈА НОВОГ ТАЛАСА
ХЕРУВИМСКА
Пењем се белим, запуштеним спратовима. Крадем јаја из гнезда која птице дубе у фрескама. Спавам на степеништу, у подножју зидова.
Понекад, из полусна ме прену дрхтаји који благо прострује зидом. То су одјеци потреса у далеким темељима здања.
Сви спратови су завејани. Промаја навејава со у углове напуштених одаја. Горке, ледене воде потопа, које су поплавиле и опустошиле здање, давно су се повукле.
Из сметова се помаљају ломне мреже птичјих костију, суве, лаке и беле као креда. Њихове шупљине испунила је со.
У једном углу, из наслага соли ископам бледо птичје јаје. Тешко је као камен. Уз његову љуску изнутра савршено пријања облутак.
Одјек умножава кораке, разлеже се хладним ходницима. Узнемирена мојим присуством, јата галебова круже и галаме под сводовима. Ношене промајом, птице пролазе крај мене, не дотакавши ме.
Настављам, лавиринтом празних ходника и одаја. Заустављам се пред високим вратима. Отварам их. Захвата ме снажан вртлог промаје.
Застајем, заслепљен. Очи се споро привикавају на светлост дана. Доле, у огромној дубини, видим облаке.
На овим висинама, ваздух је разређен. Дишем с напором. Постаје све хладније. Језа покрива кожу мноштвом ситних брадавица.
Повремено се стресем, као у наглим, кратким јецајима. Тражим заветрину.
Повлачим се дубље у унутрашњост здања. Овде влада сталан, заморан сутон који ремете само далеке смене дана и ноћи.
Под је покривен прахом брушеног камена. Он стишава ход. По угловима налазим давно остављен алат за клесање и глачање камена, порозан од рђе која га сагорева.
На ниском каменом одру затекнем људски скелет. Подигнем једну кост. Од камена је.
Лобања је савршено извајана. Зуби су накнадно усађивани у вилицу. На неким је извајан једва видан квар. Са неверицом опипавам своје чело и зглобове.
У једној одаји наиђем на скелет анђела. Мало даље, затекнем и остале. Неки су протерани а неки су се сами склонили у мир ових забачених спратова.
Пажљиво дотичем закржљале руке скрштене на оштром, снажно развијеном гребену грудне кости. Широке шкољке лопатица покривају и штите леђну страну ребара. Оне носе кости крила.
Читави скелети су саздани из једног дела, као замршене мреже јелењих рогова. Лишени зглобова, спутавају и најмањи покрет.
Изненађује ме њихова лакоћа. Шупљи су, као кости птица. Њихова срж су промаје.
Немања Митровић (1960)
Из књиге Расе, Просвета, Београд, 1983.
Мануфактура снова у свом најбољем издању.