Тема: ПАРОВИ, ТРОУГЛОВИ
ЗАМИШЉАМ ПРЕСУДУ
У мрачну судницу
улазим послије поноћи
наг и свјеж
Ту нема никог:
Столицама су нарасле уши
зелена чоја на столу
слиједи хармонију мрака
Топло је
и већ сам сјео:
ЗАМИШЉАМ ПРЕСУДУ
Неко је упалио свјетло
неко стално
пали
и
гаси
свјетло
Прекида ме
Кристални лустер тихо звони
Узети тај ефекат за модерну музику
значило би заспати
и никад не дочекати пресуду
Ненад Бојић (1958)
Из књиге Велико и мало, Књижевна омладина Србије, Београд, 1981.
У време новог таласа у српској и југословенској култури лик и дело Франца Кафке били су подстицајни младим песницима и писцима. Један од мање познатих песника из тог доба прочитао је у иронично-меланхоличном кључу најупечатљивију сцену из Процеса.