АВАНГАРДА: КОЛЕКЦИЈА ЗА СЕЗОНУ ЗИМА/ПРОЛЕЋЕ 2011. МАРТ: КАО НЕКО
БИОГРАФИЈА
Сретао сам мртве ствари у животу:
шрафове окренуте у овом и оном смеру,
кромпириће што боје прсте и
кромпирчине у бродском
сандуку Капетан-
Шаљивџије,
мртвог.
Видео сам роза клице кромпира
и реп пацова са пацовом у
наставку, на
сивом степенику.
Али нисам видео то што јесте
девојка са којом изјутра
делим слатко и воду,
чешаљ и жвакаће гуме:
смрт.
У њеном случају – кокошкину.
Под оближњом планином.
Птица се смирила; стресла;
хоп – управила
жуте ноге ка жутом
сунцу. То
је све, и то
је смешно, каже ми.
Моју биографију је тај, смешни састојак
заобишао. Из тог разлога о њему
пишем заобилазећи поједину
дугмад на тастатури.
Она девојка (зналац
занемарене дугмади)
уверава ме да
ништа не пропуштам.
Жуте, укрућене, танке,
ноге кокошке наликују
свећама које се истопе за онај
број минута потребан
да се ова песма запише.
Ненад Јовановић (1973)
Из књиге Бела имена, Центар за стваралаштво младих, Београд, 2000.
Јовановић се почетком деведестих појавио као некакав праунук Растка Петровића и разбацивао идентитет/е по својим песмама. Као што се на почетку ове песме шалио са Гинзбергом, а онда га већ у трећој строфи заборавио, у ствари већ у следећем стиху пресецао сваки претходни, да би сведочио о расипању света око себе. Иронично. Али и о нежности.