Tema: MORE PRE NEGO USNIM
MORE
(III)
Dolebdela tkanja mora rašiva noć
dana u čekanju povratka. Rastapa se
vrelina tela u strahu prosaca tuge.
Kupa se beskraj u krajnjem. U spletu
beznjenica, srebri se drška 125
sna. Prezir mora, i neba, očekuje
povratak. Nevolja postaje volja
dok beznadnost kletve rasipa
moć i nadmoć nad lagodnim
razvratom potonuća. Stiže se, 130
ipak. Na površinu kišne kapi
u kojoj se mreška nepokretnost
obećanja. U žar bestidnog
laskanja, što se prosipa
poput vetra zapisa noći. 135
U islužena tela, dodira gladna.
Ipak. Ponavljaju se igre buđenja,
i igre čekanja, kao igre sveta.
Porukom varke odjekuje pučina
paučine hvale. Vreme sustiže 140
nevreme. Samotnost oka spaljuje
gledanje, posetu sveta tuđih
dana. Prolazi nestalno. Lutanje
senki nemir zaziva. Tajac
detalja udesa od bega čini 145
pogrdu. Vidi se sled. Dvoboj
obala razrešava lakonoćna gozba
čuđenja. Bespovratan obris
teskobe, zalutao iza stabla
zbivanja, obnavlja privid odsustva. 150
Tmaste zabune izgubljenog zavičaja
moste se zalud. Lepeću neverice
nad idejom nevernog. Svedoče
spram očiglednog. Klija moguće.
Na tragu pijanstva pohoda svetlog, 155
leluja se svita reči, kerbera
doznatog. Hrabrost uveravanja
u veštinu okreta jednog sunca
zaklanja ništa. Preti ničim.
Stapa se sa poželjnošću lakoće 160
boja susretljivog. Pridobija
drugo u zamoru ogledanja.
Proverava znano znanim
zaboravljajući ništa svega.
Rasute, a neizrečene, reči, 165
miluju milovano milovanjem.
Izgledaju kao da jesu tek
kada zaokruže zamisao poljupca
sveta. Brazda povratka, izgleda,
kao dvojnost bore zanosa, kao 170
zamisao ostvarenog. Jedinog.
Kao sve od sva. Kao sutonjenje
čekanja dočeka, uostalom, dok
slast preseka straha beskraja
mresti neočekivanog u prelomu sna, 175
u dozivu vira obrve sunca.
Nenad Šaponja (1964)
Iz knjige More, Prosveta, Beograd, 1998.
U gustom genitivnom tkanju Šaponjine poeme moguće je prepoznati more pošto se usnilo.