MOSTOVI BRANIMIRA ŽIVOJINOVIĆA
HIMNE NOĆI
2.
Mora li se jutro neprestano vraćati? Zar se nikad neće okončati vlast zemaljskoga? Nesrećna radinost razjeda nebesnu skramu noći. Zar potajna žrtva ljubavi nikada neće večno goreti? Svetlost bejaše odmereno vreme; ali vladavina noći bez vremena je i bez prostora. – Večito je trajanje sna. Sveti snu – nemoj odveć retko u ovoj zemaljskoj svakodnevici usrećavati one što su se obrekli noći. Samo budale ne uviđaju šta si ti i ne znaju ni za kakav drugi san sem za senku koju u suton istinske noći sažaljivo bacaš na nas. Oni te ne osećaju u zlatnom moru grozdova – u bademovom čudesnom ulju, i u kestenjastom makovom soku. Oni ne znaju da to ti lelujaš oko grudi nežne devojke i njeno krilo pretvaraš u nebo – ne slute da ti nailaziš u susret iz starih predanja, raskriljujući nebesa, i donosi ključ za boravišta blaženih, ćutljivi vesnik tajni beskrajnih.
Novalis (1772-1801)
Jedan od prvih velikih prevoda Živojinovićevih. Druga od Himni noći, zbog kojih Novalis ulazi u najblistaviju riznicu svetske poezije.