MOSTOVI BRANIMIRA ŽIVOJINOVIĆA
ASTRALIS
Jednoga letnjeg jutra postah mlad;
tad prvi put sam osetio bilo
života sopstvenog – i kako ljubav
u sve je dublji ushit tonula,
tako se i ja sve to više budih,
i svakog trena žudnja je sve jača
prožimala me za spajanjem što bi
prisnije bilo, bilo potpuno.
Strast je mog bića sila začetna.
Središte ja sam, sveti kladenac
iz kog se svaka čežnja burno toči,
kuda se svaka čežnja, stostruko
isprelamana, opet tiho vraća.
Ne poznajete mene vi, a ipak
Gledaste mene kako postajem. –
Ne besze li svedoci kad ja sebe,
još mesečarski, prvi put sam sreo
večeri one vesele? Zar vas
ne tače slatka jeza ushićenja? –
U medne čaške sav potonuo
ja ležah; miris točio se s mene,
a cvet tiho njihao u zlatnom
jutarnjem zraku; podvir unutarnji
bejah, i bejah blago rvanje,
sve je kroz mene, preko mene teklo
i uvis me je nosilo polako.
U ožiljak tad prva trun je pala –
poljubac kad su ustali od stola.
U sopstvene sam vale seknuo –
to beše munja – mogoh već da dišem,
čašku i nežna vlakanca da njišem,
i brzo, sad kad počeh da se stvaram,
misli u čula zemaljska pretvaram.
Još bejah slep, al’ kolo zvezda sinu
kroz moga bića čudesnu daljinu,
nijedan predmet nije blizu bio,
sebe sam izdaleka nalazio
k’o prizvuk neki – iz neznanih strana –
prastarih kao i budućih dana.
Iz sete, slutnje i ljubavne slasti
u meni svest je iznikla za tren;
a najvišega bola postah plen
kada u meni buknu oganj strasti.
Oko brežuljka vedroga je svet
prostrani lež’o, bujan kao cvet,
reč proročanska okrilati sada,
jer Hajnrih i Matilda nisu više
zasebna bića, već se, puni sklada,
u jedan isti oblik sastaviše. –
Navršiv meru zemnog naznačenja
u trenu blaženog preobraženja,
novorođen, poleteh k nebu ja;
zaiska vreme od svakog stvorenja
što pozajmi da natrag njemu da.
Svet novi silno zakorači,
najjači sunčev sjaj zamrači,
iz zapuštenih ruševina
koje obrasta mahovina
neobične i čudesne
budućnosti trag katkad blesne;
što svakidašnje beše pre,
sada je strano i čudno sve.
Ljubavi carstvo se otvara,
počinje opet basna stara.
Prirode iskonska igra se javlja,
u svemu snažna reč se obnavlja,
i tako velika duša sveta
svuda se budi i beskrajno cveta.
Sve se mora splesti, prožeti,
jedno u drugom rasti i zreti;
sve se u svemu predstavlja sada
tako što se sa svime spaja,
žudno u sve dubine pada
a biće mu gali i zapaja
hiljadu novih misli splet.
Svet biva san, san biva svet,
već davno prošla zbivanja neka
tek nailaze iz daleka.
Mašta će slobodna vladarka biti,
po svojoj volji utkivaće niti,
ovo će otkriti, ono će skriti,
i najzad u magičnu maglu sve sliti.
U prisnom skladu ovde se sreće
smrt sa životom, sa setom slast, –
nikada rane izlečiti neće
kog sputa najviše ljubavi vlast.
Prevez što sada neumolno
preči nam unutarnji vid
raskinuće se jednom bolno,
stropoštaće se večni zid.
verno će srce biti jednom
siroče, pre no dođe čas
da kaže zbogom svetu lednom
i da u bekstvu nađe spas.
Telo će suzama da vrca,
grob će postati zemni šar,
za pepeo od tužnog srca
koje sažeže čežnje žar.
Fridrih fon Hardenberg-Novalis (1772-1801)
Iz knjige Izabrana dela, Nolit, Beograd, 1964.
Takođe u knjizi Hajnrih od Ofterdingena, Paideia, Beograd, 1997.
Pesma je bila postavljena ovde pre tačno godinu i dva meseca, u okviru ciklusa posvećenom ukletim pesnicima. Ponavljam je sada delom zbog toga što je jedna od najboljih pesama nemačkog romantizma, jedan od velikih Živojinovićevih prevodilačkih dometa, ali i zato jer je reč o jednoj od mojih omiljenih pesama.