Тема месеца јануара: ЗЛАТНА ВЕЈАВИЦА ШТО ПО САМОЈ СЕБИ ВЕЈЕ
*
У свјетлосној сам сада паучини,
Црнокосој и свијетло-русој.
Народу треба свјетлост и зрак сињи
И крух му треба и снијег Елбрусов.
Посавјетовати се немам с ким,
А да га тражим – да л га има –
Тих каменова плачних прозрачних
Ни врх Урала нема, ни врх Крима.
Народу треба тајно-близак стих
Да би се вјечно њиме расањивао
И кестењавим валом ланено-куштрастим –
Његовим звучањем – умивао…
19. јануара 1937.
Осип Мандељштам (1891-1938)
Из књиге Пјесме и есеји, превео са руског Фикрет Цацан, ГЗХ, Загреб, 1989.
Мандељштам је у писму Јурију Тињанову овако коментарисао ову песму: „У задње се вријеме трудим да постанем свима разумљив… Ево како ја, већ четврт вијека, мијешајући важно са ситницама, прекривам руску поезију; али ускоро ће се моји стихови слити с њом и растворити се у њој, мијењајући у којечему њену структуру и састав.“*
Биобиблиографска белешка о Мандељштаму дата је уз песму од 17. јануара.
* Цитат дат према наведеној књизи.