АВАНГАРДА: КОЛЕКЦИЈА ЗА СЕЗОНУ ЗИМА/ПРОЛЕЋЕ 2011. ФЕБРУАР: ЗАМОРЕНОЈ ОМЛАДИНИ
ХАНА
I
Ја, син мутнога ловца, и видра и овца,
заволео сам у граду колонијалну Хану,
кћер тужнога трговца, јевреја удовца,
крај гробља што је држао бакалницу и механу.
Пробудила ме ко шуму блистави крекет ракета
и сад слеп сам за вас, зрикави шатровци.
Љубав је тако сама и тако пуна света.
Љубав је светионик и спасени поморци.
Од ње ми горе очи – жаруље сред руље,
од ње зру море и мреже, рибе и риболовци,
конопцем водопада пужу са њом јегуље
и цвркућу зликовци ко врапци и основци.
О, шта све нисам снио и шта све нисам био
са ћоравим Ћором у друштву Богословца.
И оно што нисам пио, што нисам разбио,
плаћо сам од свога детињастог новца.
Но сад волим и кад волим, волим од неба до руке
ц којом ми љубав с дна мора извлачи бродоломца
и надима стројеве, оживљује сандуке
и кида решетке да челом рушим дворце,
да трагам покровце, откривам летњиковце
и небо с ког сам прстом тањир сунца скино,
кад сам сунце и кости, гробара и ровца
посло у крчму да пију девојачко вино.
Оскар Давичо (1909-1989)
Из књиге Песме, СКЗ, Београд, 1958.
Заиста, као што је РК у свом великом и ненадмашном есеју рекао, онај без чије је авантуре модерна српска поезија незамислива, Давичо је у овој својој чувеној песми дао све што поезија може да да. Ретко успешан спој чисте лирике и друштвеног ангажмана, а без трунке патетике, Давичова Хана говори о љубави која је букнула у тамно време непосредно пред Други рат. Ипак, изузев ове песме и Србије, Давичо је данас више књижевно-историјска чињеница него песник који се чита, тумачи и објављује