***
У зраку, остаје ти коријен, ту,
у зраку.
Гдје се земно груда, земљано,
дах-и-глина.
Велик
пролази прогнаник тамо горе, тај
спаљеник: један Поморанац, удомљен
у пјесми хрушта, која је остала мајчинска, љетна свијетло-
крвна на рубу
свих стрмих
оштрозимо хладних
слогова.
С њим
путују меридијани
у-
пијени његовим
сунцем управљаним болом, који збратимљује земље
према подневној ријечи
љубеће
даљине. Посвуда
је Овдје је Данас, из очаја долазећи
сјај,
у који улазе они раздвојени са својим
заслијепљеним устима:
пољубац, ноћни,
испаљује у језик смисао, за који се они буде, они –:
враћени кући у
немило изопћење,
које скупља расуте, оне
спроведене кроз звјездану пустињу душе, оне
шатораше пријеко у простору
својих погледа и лађа,
сићушни снопићи наде,
у њима шушти од крила анђеоских, од усуда,
браћа, сестре, они
прелаки, они претешки, што сматрани су
лаким
с вагом свјетова у
родоскврном, у
плодном крилу, доживотни туђинци,
сперматски овјенчани звјездиштем,
тешко усидрени у пличинама, тјелеса
нагомилана у прагове, насипе –
газове, преко којих
спотичући се доходи скврчено стопало
богова – за
чије
звјездано доба прекасно?
Превела са немачког Труда Стамаћ
Из књиге Поезија, Веселин Маслеша, Сарајево, 1989.
Последња песма из књиге Ничија ружа (1963); прекасно за свачије звездано доба. Ваздух јесмо, све остало су привиди.