FUGA PAULA CELANA
LOZINKA
Zajedno s mojim kamenjem,
krupno otplakanim
iza rešetki,
odvukli su me
do sredine trga,
onde
gde se razvija zastava
kojoj se nikad nisam zakleo.
Flauto,
dvostruka flauto noći:
sećaj se tamnoga
blizanačkog rumenila
u Beču i u Madridu.
Zastavu svoju na pola koplja spusti,
uspomeno.
Na pola koplja
za danas i za uvek.
Srce:
pokaži se ko si i ovde,
ovde, nasred trga.
Vikni svoju lozinku
tuđini zavičaja:
Februar. No passaran.
Jednorože:
ti znaš za kamenje,
ti znaš za vode,
dođi,
povešću te
ka glasovima
Estramadure.
Preveo sa nemačkog Branimir Živojinović
Iz knjige Fuga smrti, Nolit, Beograd, 2008.
Pesma je iz knjige Od praga do praga iz 1955. godine. Pevajući o dramatičnim događajima iz druge polovine tridesetih godina, španskom građanskom ratu i padu Austrije, pesnik se na kraju, preko jednoroga, primiče mitskom prostoru. Već od ove knjige, Celanovo pesništvo dobija svoje karakteristične tamne tonove, postaje hermetičnije, kao da protok vremena čini da strašnu istoriju nije moguće prihvatiti otvoreno, nego ovako, preko mita.