МЕДИТЕРАН
ПОСВЕТА
Подне, риђе му звери, глади, и Година морска на своме врхунцу над трпезом Вода… м
– Какве то црне и крваве девојке по жестоком песку мимоходе брисање ствари?
– Подне, народ му, закони чврсти… Птица шира у своме лету види човека лишеног сенке, на граници његовог добра.
Али нам чело није без злата. И још су победници ноћи наши скерлетни седленици.
Тако јахачи под оружјем, на измаку Континената, рубом литица обилазе круг около полуострвља.
– Подне, његови вигњи, ред голем… Крилата предгорја крче надалеко себи путеве од плаветне пене.
Храмови сјаје свом својом сољу. Богови се у кварцу буде.
А обалски стражар, одозго, међ жутим илом, риђом кредом, оглашава црвено подне дувањем у свој рог од гвожђа.
Подне, његов гром, предсказања; Подне, звери му на форуму, и његов кликтај морског орла над опустелим сидриштима!…
– Ми што ћемо можда једаред умрети казујемо човека бесмртног у жижи магновења.
Самозванац устаје са своје столице од слоноваче. Љубавник пере са себе своје ноћи.
А човек с маском златном скида своје злато у почаст Мору.
1948-1956.
Сен-Џон Перс (1887-1975)
Превео са француског Борислав Радовић
Из књиге Похвале, Морекази, СКЗ, Београд, 2002.
У завршној песми Персове поеме Медитеран, море постају мистични предели. У нама, наравно.