APRIL: POTPUNI STRANAC – POEZIJA FERNANDA PESOE
POMORSKA ODA (II)
Ah, ko zna, ko zna,
Nisam li pošao davno, još pre svog postojanja,
S nekog mola; nisam li ostavio, kao lađa pod kosim
Suncem praskozorja,
Neku drugu vrstu luke?
Ko zna da nisam ostavio, pre no što je čas
Spoljnog sveta, ovakvog kao što ga vidim sada,
Zasjao za mene,
Jedan veliki gat što vrvi od malo ljudi,
Jedan veliki polurasanjeni grad,
Ogroman trgovački grad, prenaseljen, zagušen,
Ako je tako nešto moguće izvan Prostora i Vremena?
Da, jedan gat, na neki način otelovljen,
Stvaran, vidljiv kao gat, zaista gat,
Apsolutni Gat po čijem obrascu nesvesno popnašanom,
Neosetno prizivanom,
Mi ljudi gradimo
Naše gatove u našim lukama,
Naše gatove od istinskog kamena iznad prave vode,
A kad su jednom već sagrađeni onda se obznanjuju, nenadano,
Kao Stvarne-Stvari, Stvari-Duhovi, Bića-Duše od Kamena,
U izvesnim našim trenucima praiskonskog osećanja
Kad izgleda da se u spoljašnjem svetu neka kapija otvara
I, bez ikakvih promena,
Sve se namah drugačije otkriva.
Ah, Veliki Gate s kog smo se otisli u Lađama-Narodima!
Veliki Gate Pređašnji, božanski i večiti!
Iz koje luke? U koje vode? I zašto uopšte to mislim?
Veliki Gat nalik na sve ostale, al’ Jedini.
Pun, kao i svi drugi gatovi, žamora tišine u prvo svitanje,
Što, kako jutro odmiče, prerasta u buku dizalica
I pisku dolazaka teretnih vozova,
Ispod tmastog i slučajnog i lakog oblaka
Dima iz obližnjih fabrika
Koji zatamnjuje crno tle od sitnog svetlucavog ugljevlja,
Kao da je senka oblaka koji klizi nad mutnim vodama.
Ah, koja to suština tajne i značenja
Zgusnuta u božanskom zanosu otkrivenja
U časovima boje teskobe i ćutanja
Nije most između bilo kog gata i Gata!
Gat što se mrklo odražava u ustajalim vodama,
Metež na palubama lađa,
O, lutalačka i nestalna dušo sveta što se ukrcava,
Tog slikovitog sveta što prolazi i u kom ništa nema trajanja,
Jer kad god se lađa u luku vraća
Uvek se na palubi desi neka promena!
Neprestana bekstva, odlasci, opojna Raznolikosti!
Večita dušo pomoraca i plovidbi!
Odrazi brodskih trupova što se tromo razvlače po vodi
U času isplovljavanja!
Talasati se kao duša života, otisnuti se kao glas,
Proživljavati treperavi čas iznad večitih voda.
Buditi se u osvit dana bistrijih od dana u Evropi,
Ugledati tajanstvene luke nad morskim osamama,
Obilaziti daleke rtove iza kojih se šire prostranstva
Duž nebrojenih začaranih litica…
Iz knjige Luka na pučini, Paideia, Beograd, 2001.
Nastavak najčuvenije Pesoine ode.