АПРИЛ: ПОТПУНИ СТРАНАЦ – ПОЕЗИЈА ФЕРНАНДА ПЕСОЕ
ПОМОРСКА ОДА (II)
Ах, ко зна, ко зна,
Нисам ли пошао давно, још пре свог постојања,
С неког мола; нисам ли оставио, као лађа под косим
Сунцем праскозорја,
Неку другу врсту луке?
Ко зна да нисам оставио, пре но што је час
Спољног света, оваквог као што га видим сада,
Засјао за мене,
Један велики гат што врви од мало људи,
Један велики полурасањени град,
Огроман трговачки град, пренасељен, загушен,
Ако је тако нешто могуће изван Простора и Времена?
Да, један гат, на неки начин отеловљен,
Стваран, видљив као гат, заиста гат,
Апсолутни Гат по чијем обрасцу несвесно попнашаном,
Неосетно призиваном,
Ми људи градимо
Наше гатове у нашим лукама,
Наше гатове од истинског камена изнад праве воде,
А кад су једном већ саграђени онда се обзнањују, ненадано,
Као Стварне-Ствари, Ствари-Духови, Бића-Душе од Камена,
У извесним нашим тренуцима праисконског осећања
Кад изгледа да се у спољашњем свету нека капија отвара
И, без икаквих промена,
Све се намах другачије открива.
Ах, Велики Гате с ког смо се отисли у Лађама-Народима!
Велики Гате Пређашњи, божански и вечити!
Из које луке? У које воде? И зашто уопште то мислим?
Велики Гат налик на све остале, ал’ Једини.
Пун, као и сви други гатови, жамора тишине у прво свитање,
Што, како јутро одмиче, прераста у буку дизалица
И писку долазака теретних возова,
Испод тмастог и случајног и лаког облака
Дима из оближњих фабрика
Који затамњује црно тле од ситног светлуцавог угљевља,
Као да је сенка облака који клизи над мутним водама.
Ах, која то суштина тајне и значења
Згуснута у божанском заносу откривења
У часовима боје тескобе и ћутања
Није мост између било ког гата и Гата!
Гат што се мркло одражава у устајалим водама,
Метеж на палубама лађа,
О, луталачка и нестална душо света што се укрцава,
Тог сликовитог света што пролази и у ком ништа нема трајања,
Јер кад год се лађа у луку враћа
Увек се на палуби деси нека промена!
Непрестана бекства, одласци, опојна Разноликости!
Вечита душо помораца и пловидби!
Одрази бродских трупова што се тромо развлаче по води
У часу испловљавања!
Таласати се као душа живота, отиснути се као глас,
Проживљавати треперави час изнад вечитих вода.
Будити се у освит дана бистријих од дана у Европи,
Угледати тајанствене луке над морским осамама,
Обилазити далеке ртове иза којих се шире пространства
Дуж небројених зачараних литица…
Из књиге Лука на пучини, Паидеиа, Београд, 2001.
Наставак најчувеније Песоине оде.