ПРОСТОРИ ЈЕЗИКА
НАЛИЧЈЕ ЛИРИКЕ
Дан у седмици, време и душу зовемо даном у седмици, време и душу
радо, пријатељски, тренутно ослобођење од мисли и смрти
итд. Наличје душе се зове:
Нерадо, непријатељски, на жалост није ослобођена и
још штошта. Преко тога штошта прелази време, прелази дани
и неко каже: Седмица, сунце, душа. Ускоро ће се звати
седмица, сунце, душа, зимски месец, често је зимски
месец био тај кога сам тако називао. У варијантама
сам новембар називао кишом и звао сам нераспознатљиву
топлоту лета понедељком како смо то звали на наличју
дана и кад се време променило, окренуто и
преокренуто све док није постало непостојано. Оно што
је непостојано представља нарочиту вожњу. Она значи:
непостојано путовање по наличју, али
путник је на другом путу ка једној новој
могућности састављања (најновији свет, у њему најновија птица,
најновији воз, најновије небо
састављено као небо, тригонометријски пронађено уз помоћ
седмице, времена и душе на првој страни:
благо, непостојано, јестиво попут јабуке: о чему
је још реч? Реч је о најновијој страни
(ротација бројева, ротација, ротација
лирике, и ми смо пресовани од стране
ваљака и улога, путем путника што су отпутовали возовима
путем скинутих варијанти код неког неба, неког света
неке птице овог дана, овог месеца,
ове душе која не постоји)? У пролазу је био наш почетак
ускоро је отишло прво што је било пријатељско, ускоро је
слободна игра постала језива. Најјезивије: хармонија је
стабилна, а и њене непојамне ротације путем
дана у седмици, времена и душе на свим
наличјима. Свирач на храмонијуму све у свему сматра:
Постоје само наличја. Наличје = све.
Петер Вотерхаус (1956)
Превео са немачког Златко Красни
Из књиге Антологија савремене немачке поезија, Братство Јединство, Нови Сад, 1989.
Језик је и наличје језика. Тако каже ова, без сумње, вансеријска песма.