BOEMI
KAFANSKO UMIRANJE
Ceo dan mi oko osta na jednoj ženskoj nozi
i na jednom cvetu u vazi
što je kroz san bledoga života
umirao sa mnom u kafanskom uglu
Samo je san u domu detinjstva
i smeh neba na oknu sobe
Ja sam davno zaboravio život
pšenice zelene i seljanke bele
Ovde smešno u srce mi ulaze
mirisi pregorele kafe
Prsti mi se kroz cipele smeju –
to su tek beli zubi bogatih dama
Ja znam da pijano veče
u bolnicu me odnosi
Gle! jedna gospa vodi tankog kera
ona je bleda a on kosturan
čudna je na tigrovoj koži u plavom salonu
ekscentrična ljubav
Hej! Dečko… donesi tri deci vina
Ovde je pio Dis i nesrećni Đura
A posle sanjam večni put
iz kafane šinama putujem
bivam kelner na lađi
i pesnik lakej
u zelenom budoaru kontese Noaj
I tiho u kafanskom uglu
umirem sa šumskim cvećem
iz rodnog kraja.
Rade Drainac (1899-1943)
Iz knjige Dela, knjiga I, ZUNS, 1998.
Teško je bolji simbol međuratne boemije od Drainca, pa ipak, ostalo je do dan danas neutvrđeno da li je bio bandit ili pesnik, ovaj Amor Pacov.