Тема месеца: ГОЛЕ ИСТИНЕ ИЛИ ОНО ШТО НЕДОСТАЈЕ
ДОРОТИ ПАРКЕР-БЛУЗ
Невољена. Немажена дуго.
Заборављена као рубље на жици.
Ни лудача ни штреберка.
Зарђале пице, постриженог којечега –
Тебе желим сада.
Тебе кога још нисам срела.
Облачим црне гаћице,
Прекривам још неолињалу ћубу.
Мажем усне, пирлитам косу,
На штикле се пењем.
Спремна сам за тебе.
Још само уску хаљину да обучем,
Па да претрнеш,
Да ти се ноге одсеку,
Када ме угледаш такву.
Срешћемо се случајно – намерно
Тамо где једино могу бити,
Тамо где иначе не иду такви као ти.
А такав ми треба, такав ти,
Који ће ме одмах повести код себе
Знајући зашто то чини.
Не требају ми никакве жваке,
Типа: јеси ли читала тог и тог ?
Да ти пустим Баха или Џегера?
Тога се наслушах,
Ко временске прогнозе и тачног времена.
Него да пређем на ствар:
Дајем ти визу
За моје тело – моју домовину.
Некад добро парче,
Ни сад нисам за бацање.
Кожа ми је изнутра плишана,
Као у перунике.
Омириши. Пробај.
Чим закључаш врата
Стисни ме уз њих,
И почни да ме љубиш
Све ниже и ниже.
Ако то не учиниш ти, учинићу ја.
Моје до малочас зимско тело
Сад је грм пун дивљих пчела.
Поћердах штошта.
Ал сад знам што знам:
Дванаести је час, хвата ме фрка.
Брзим стигле године
Натоварене свакојаким пртљагом.
Још романса или две, и понеки флерт,
Па у старудије или антиквитет.
Ти ми требаш шећеру,
Дајем ти шансу.
Потри, прецртај!
Као креду са школске табле,
Обриши дане тмурне и дане празне.
Ту где сам ставила тачку
Допиши шта треба.
Откључај где бејах замандаљена.
Не треба ми никакво пиће,
Никаква музика, ни бла-бла-бла.
Оно што хоћу то је добра шева,
Мрак или светло, свеједно.
Исписујем свој живот сат по сат.
Фућка ми се за приче, цитате, рефрене…
Ћеф ми је да грабим и гребем,
Као она мачка на лименом крову
Усијаном од жеља.
О, не умем да држим језик за зубима,
Много брбљам, кевћем, о личним стварима.
Радмила Лазић (1949)
Из документације Културног центра Београда
Нова, незнатно прерађена верзија у књизи Дороти Паркер блуз, Просвета, Београд, 2003.
Радмила Лазиц (1949) једна је од најзначајнијих српских послератних песникиња. Објавила је књиге песама: То је То (1974), Право стање ствари (1978), Подела улога (1981), Ноћни разговори (1986), Историја меланхолије (1993), Приче и друге песме (1998), Из анамнезе (2000), Најлепше песме Радмиле Лазић (2003), Дороти Паркер блуз (2003), Срце међ зубима (изабране и нове песме, 2003), Зимогрозница (2005), Ин Виво (2007) и 200Магнолија нам цвета итд. (2009).
Књига антиратне преписке са Биљаном Јовановић, Радом Ивековић и Марушом Кресе: Вјетар иде на југ и обрће се на сјевер (1994).
Саставила је антологије Мачке не иду у рај (2000) и Звезде су лепе, али немам кад да их гледам (2009).
Покренула је и уређивала часопис за женску књижевност ПРОФемина.
Добитница је награде „Десанка Максимовић“ и других значајних награда.