BOEMI
MILENIJUMSKA KULA
Na šta pucaju
te Kule pod suknjom fruškogorskom?
Nebo?
Teške li mete!
Kulo,
otkud ti među sojenicama?
Oker-visoka,
(smrznuta muzika)
apel cigle u slovensko nebo,
suvo,
ko svinjski valov.
Ispnem ti se, katkad:
Kao svi oni,
koji se ne bave politikom,
a hoće grad na dlanu
da imaju,
i mutan vidik, mutan:
Ko pesma s previše slika.
Čučim u buđavoj praznini,
(golub u oluku)
slušam:
Spleli se jezici turista,
i riču creva, trube
jerihonske
Mrzim te, ali opevam:
(znam ja svoju braću)
Samo da bi te brže srušila.
A Livada kaže
Klica proklija,
samo na ugašenoj zvezdi.
Raša Livada (1948-2007)
Iz knjige Karantin, Prosveta, Beograd, 1977.
Jedan od poslednjih velikih boema, nevelikog a kapitalnog opusa, ostvario je onaj klasični ideal boemije, koji, pre svega, podrazumeva uzvišenost duha, dendizam.