AVANGARDA: KOLEKCIJA ZA SEZONU ZIMA/PROLEĆE 2011. FEBRUAR: ZAMORENOJ OMLADINI
PUTNIK
Stanislavu Vinaveru
Kneže Potemkine izdanuli u kolima na velikome putu,
Da mogu, kao ti, umreti na drumu,
Kad točak razgliba glinu žutu;
Šibaj kočijašu, teraj carski u Strumu,
Ćut!
U tajnosti da ti poverim ime jedne zvezde
Ili jednog slova iz jedne knjige o prašumi. Ćut!
Ali heroj sam na drumovima:
Od svega najviše volim da se opijem, a posle toga još
da putujem:
Ko ti reče, prijatelju, da ću doći u nedelju, u nedelju
Dunav teče!
Ko ti reče Šar-planinu, kočijašu, drumovniče moj!
Znam: i ti si sam, i ja sam sam,
A psovka kočijaška, – pozdrav vetra zavičajni Odiseju na moru
Sa ponosom da se nosi biča njegovog ožiljak na licu,
Grudi su mu dlakave kao oblaci sivi u zoru
Malje kriju jednu crvenu modricu… smrti.
Konji kaskaju i ja plačem, velim: to je, ti si Sibinjanin Janko!
Ne trzaj, Crnko, ha, ha! Ne, ja sam Jovanović Ranko,
I sela mi se zovu Rudari; kočijaš sam, bolujem od druma, izvan datuma.
Gle, mesec, ta čudna svim stenama rima! Zbog njega plima
Crvenokožnog poglavice odnosi leš:
Na talasima se talasa crna kosa i mokro perje, bolivijsko zverje,
On prepliva okeane;
Da l’ nad vodama, da l’ duž kinematografskih platana,
Ili po žicama telegrafskim? na mišici “amblem klana“
Zmija u čeljustima lavskim; on dolazi kroz okeane i kroz vekove,
Mrtav ili živ; za njim njegove šume plove.
Opažaš li: sjajnih očiju kunu, opažaš li Hajduk Veljka na topu,
Ili Dmitra Jakšića da megdan vodi?
Šest kraljeva špiritusa? Sve to brodi. Ko će poludeti prvi?
Tup, tup! kopaju ugalj ispod nas;
Klo, klo! to u Bečkereku piju kvas;
Bum, bum! u Timbuktu nove krvi.
Ako devojčica ponese tajnu u grlu
Da joj po šupljim grudima prstom dobošari kadet,
U šumi gustoj masnoj fazanku umrlu
Kozačkom igrom oplakuje svet.
No ljubav služi na čast silnim u vozu, između dve željezničke stanice;
Na prozoru saksija s tri cveta, lice neke starice,
Na poljani iz amrela izviru četiri noge gole…
Branko, moj Branko, da li devojka, da li krin, da li mač,
Čistotom svojom prethodivši zoru,
Zaspaše u kutu oka ti? Klokoće izvor u
Tami. Eskimski čamci, koji klize niz vodu,
Otprate me svojim tokom do bolova – nebesima;
Šesnaest hiljada robinja taru velikoga boga uljima,
Na dlanu mu engleska flotila njiše se:
Admiral, veći od palca, harangira Napoleona,
Vasiona rasteže se. Ako te ljubim pod vrat, šapnuću
Klevetu: ko ti reče mor-dolamu!
Mor-dolamu, crna hata, besna svata, ah Koštano
Mnogočisna, mnogolepa, mnogocvetna, okupano,
Okupano. Oh prokleta!
Ti ključevi violinski u jetri mi kote se, ko bakcile Kohove:
Hanibale Karavađo, lopove, hajdmo mili da slavimo kanibalike.
Sad daleki svitaj produbljuje zeleni istok,
I Atlantik je toliko širok i duboko je u našoj žudnji tako,
Šarloiku i Odiseju da zapevamo, kad bi ko plako.
A zagrokta ko svinja kad je ko štroji:
O ljubljena je lokomotiva;
Ta mašinovođa nije ništa drugo
Do nož koji pod matericom zaboden stoji:
Garava britva kriva.
Jureći, uređuje i pomera ona polja, njen pisak to je zlih bogova volja.
O juri, nek juri voz uz groktanje. I noć.
Noć. nastade savršeni mrak,
A kroz varnice što iz dimnjaka biju,
– Iz kiklopovog oka izleću zvezde, i on njima obavijen beži jak
Kroz Trakiju, Besarabiju i Ungariju; noć –
Da l’ leti moj voz? O, toliko varnica,
Kroz poludeli podmlađeni Mlečni put;
Dole se providi i miriše nađubrena mračna njiva,
Međ noge tu prima poslanu ženu Boz, – i jedan mesec žut,
Ogroman, istinski prvi put noćas, mesec žut
(O čijem li vrtu sultanske kćeri sad je skut?) o, ćut! o ćut!
Pod vrbama sad peva, ko otac, mesec žut.
Ah bože moj, šta je to za mene!
Zar ceo svet, zar će na njemu sve to, jurnuti kroz zrak;
Ja ne razumem otkud se onda sudara vlak kraj jedne reke!
Pa zamišljen sam, a plah,
I ne znam kojim pravcem iz smrti: nisam li uvek
Onako jak…!
Iz jednog sudara vozova izlazim,
Okrvavljen malo, evo, kao prvi zorin zrak,
I smejem se: na devojku neku, što pogibe
Razgolićenih bokova –
Tako sjajna kao ptica sred purpurnih sosova,
Za malo golemog drhtanja,
I mladosti, sred krvavih sosova.
I da bih njen jauk saslušao, oči sklapam
Pa mislim: da će joj grob biti beskrajan
Tamo, gde budem bio veliki heroj, a otac dolmen trajan,
I brat razbojnik užasan,
Krvopija, mlad i užasan.
I to zapisah ja kraj jedne reke…-
I amin!
Rastko Petrović (1898-1949)
Iz knjige Poezija. Sabinjanke, Nolit, Beograd, 1974.
Večiti mladić srpske poezije! Amin!